SRCE DEKA ŽIVKA
Nisam sigurna je li slučajno, ali uvek kada se
raspiše konkurs za pesmu pisanu narodnim jezikom, tj. bilo kojim dijalektom
srpskog, glavom mi proleti događaj iz
rane mladosti.
Moj deka Živko rodom je iz Zaplanja. Živeo je u
Vilandrici, dok mu mesto prebivališta nije postao Niš.
Oženio se Slovenkom (Minkom), dobio dva sina i kćer.
Radio je kao prevoznik za državne firme - zaprežnim vozilom na čelu sa dragim
konjem Idžom. Pored toga, obrađivao je, održavao voćnjake, šumui čuvao dom na
selu.
Izgradio je dve kuće i u Nišu, tako da je u istom
dvorištu bio sa svim unucima. Čuvao nas je kao malo vode na dlanu.
To što izgleda nikada neću zaboraviti jeste sledeće:
biciklom me je često vozio na časove dodatne nastave
(nalazio bi vremena i za to!).
Sa sedišta iza, pitala sam ga jednom nešto
koristeći zamišljenI dijalekat njegovog
Zaplanja (da bih mu bila draža), ali on je odgovorio:
"Bože, sine! Ne kaže se tako!" Uzvratio je književnim, službenim jezikom. Od
tada, bio mi je još miliji! Obožavala sam gramatiku, lingvistiku, pravopis.
Naravno da je deka koristio i dijalekat, i književni, ali osećao je duševnu
potrebu da bude i prosvetni radnik.
Živko Kostić je iz dela Srbije u kome je i Branko
Miljković živeo, da se zna! Kojim je jezikom Miljković govorio tokom studija na Filozofskom? Kako je
pisao u časopisima?!
Deka Živko je više od roditelja svojih unuka brinuo
o njihovom obrazovanju. Znao je raspored
časova, učitelje i nastavnike. Nikada ga umornog videla nisam.
Deka je dao sve da mu naslednici budu đaci
generacije.
Na svim jezicima na kojima smo se sporazumevali, ispisujem veliko HVALA (FALA) zaštitniku omladine.
NOVI ŽIVOT
Pre odlaska na spavanje, počela je pakovati što više misli. Htela je da ih lepo smesti na dnu ormara, da ih zaključa, ostavi da odmore. Ne samo od nje, već uopšte. Krenula je od tadašnje, pa jučerašnje, prekjučerašnje i pra, pra...Mirno ih je slagala. Pazila da ne zaboravi one najsitnije. "Sloboda mi je neophodna, krećem na put u novi život. Tamo ću pronaći odgovarajuće, mnogo lepše i savremenije." Već je otkucalo 12, nije završila i nije htela ni na spavanje.
"Ovo sam davno planirala. Ima nade, ima, ima.
Uspeću." Ušla je u kupatilo, malo se umila, presvukla. Vratila se da
nastavi. Gledala je levo-desno: "tebe ću, i tebe, da, i one iza."
Kazaljke su kružile i gledale je nasmejane. Ona je delovala umorno i sanjivo.
"U koliko mi kreće bus?" Tražila je kartu
da proveri. Gurala je ruke u džepove odložene odeće, u torbu kraj kreveta.
"Nema je!"
"Tu sam", reče karta.
"Gde?"
"Ovde, ovde!"
Ona pade preko kreveta sasvim iscrpljena. Karta se
javila iz prve misli, iz ormara. Na to su ostale skočile, počele uobičajeno
sudaranje i gužvanje zamišljene nade.
U nadi je bila karta.
