OETSKA KRATKA PRIČA - Precvetala
Izvinite, ali skraćeno ću
JBG!
od osnovne pišem, osvajam nagrade,. Nisam mislila o tome kao
o prestižu- jednostavno, tako sam živela. Na časovima francuskog, pisala sam
poetske radove; na kursu engleskog, isto. Na putu do mesta održavanja
takmičenja iz matematike, cepala bih list i pisala kratke priče. Kada spavam, sanjam TO. Ali, govoriti sam mogla samo dok nism upoznala suvu, sivu,
sedu otvorenost ka životu. Ubrzao mi je tempo prelaska iz relapsno-reminentne u
relapsno progresivnu MS. Uprkos mentalnom poremećaju, jasno uočavam
zaboravnost, rasejanost, poteškoće sa koncentracijom.
Jesam poeta (toga se sećam)
Jesam obožavalac ljudskosti (i toga, da)
Neljude brišem gummicom (drugačije ne bih, jer bih
zaboravila zašto)
Marina Precvetala
--------
12. FEBRUAR 1942.
Rat je u nama
Žar koji još teče našim venama
Uspomene koje grizu jače od vukova
Urlici u tihim predavanjima
U ušima zatvorenim šakama
I svim tim gnevom što plamti
Logor smrti kao kovčeg blaga
Stoji sakriven i truli
Dok čeka iskopavanja
Kurjaci ližu krv mrtvih i
Laju laju laju
Na pahulje u našim grudima
Riču sve snažnije
Stojte mirno pred otiscima
Prstiju i tela na žicama
Za zadnje čisto obećanje
Za poslednji bol
Poput sečiva.
----
USPOMENA
Kad ti je najteže,
pogledaj iza:
uporno te prati
sasvim mala,
iscrpljena,
u maglu uvijena,
stara, draga,
krhka
uspomena.
