Imala sam deku, Živka.
Živeo je u Nišu, izgradio kuće u velikom dvorištu (ni
nemačke bombe nisu im mogle ništa).
Čovek je bio odličan prevoznik robe državnih preduzeća -
drzavnim preduzecima zaprežnim vozilom sredinom prošlog veka (još se sećam
divnog konja Idže , junaka kilometara i kilometara) . Održavao je i šumu,
vinograd, šljivak, kuću u zaplanjskom selu Vilandrica.
Tamo smo išli za vreme raspusta - milina: vazduh, mleko,
domaći hleb, voće, povrće bez obaveznog pranja i držanja u soda-bikarboni,
jutra uz žagor domaćih životinja...
Oženio je Slovenku Minku, dobio tri potomka, okupljao
rodbinu od Vardara pa do Triglava. Kakvo vreme u doba Tita! Slavio je
Sv.Arhanđela Mihaila, ali umeo da se veseli kao kum na svadbama, rođendanima.
Čuvao je unuke bolje od očeva.
E, deko, deko..
Sada sečemo tvoje šume , ostalo su posekli ko zna koji
posetioci.
Pišem da bih ti se (možda prvi put javno) zahvalila - polako
mi akumulatori gube snagu, treba ih zameniti.
Danas je, dekice, sve papreno. Baš mislim kako da kažem
sinu: "e, daćeš mi 40-ak hiljada za baterije?" kad naiđe tvoj 7. ili
10??? praunuk i nasmeje se: " Teto, evo ti 37.000 i 100 evra od sada
posečenog dela"
Hvala, deko! Pomažeš i sa Onog sveta.
