Danima je razmišljala šta bi trebalo da preduzme i živi drugačije.
Dugo je osećala maglu pred očima i neki neobjašnjivi muk u grudima. Odlazila je lekarima, odbijala hranu da je ne bi povratila, svetlost joj je smetala, pogled na sat- takođe.
Mali crv sumnje uneo joj se u oči i otpevao :" Dani su ti odbrojani."
To je bilo ono najteže; ma ko da je to rekao, ali ON?!
Lupila je vrata svesti, zatvorila glavu jakim okovima i ..
spremila mali ranac sa najneophodnijim stvarima. Odlučila je : "Idem do mora! Nikada ga neću videti ako sada to ne učinim!"
Da, stopirala je, vozila se u zaprežnim kolima... snalazila se onako kako joj nikada nije bilo na pameti da je moguće.
"More!!!"
Sela je na plažu, udisala kao da će odmah izdahnuti, mirisala, usput ubranu, smokvu i narandžu. Plavetnilo vode i neba delovalo je bajkovito. Zaspala je i probuddila se tek sledećeg dana.
Tada je krenula polako ne obraćajući pažnju na vreme. Opet bi iskidala koju voćku, pila vodu na gradskim česmama, Potopila bi noge do kolena u more, zatim ih ugurala u pesak, legla i posmatrala dugokrile ptice.
Ništa joj nije bilo ni dosadno, ni teško. Zalasci, izlazasci Sunca, vetrić, kiša- divota!
Moram priznati, malčice se iznenadila kada je shvatila da je i jesen na odlasku. Izvukla je debelu duksericu iz ranca i našla udobnu pećinu.
Da ne opisujem dalje: ovo je bila najsrećnija godina njenog života.
Da, godina..ta..ali i još dosta sličnih nakon nje.
Samo se jednom usudila da potraži crva u tamnoj strani mozga; upitala ga je oprezno: "rekao si da su mi dani odbrojani..kada je zadnji?"
On je odgovorio ozbiljno:
".Upamti ovo:
Svakome su odbrojani, prirodno, ali koliko ih je, ni pretpostaviti niko ne može.
Zbogom, draga, SADA ŽIVIŠ STVARNO!"
