XVII - TEMA DIJALOGA 8

Nisam osećala ništa, ništa

kada sam videla krv, kožu,

kost.

One su  pitale sažaljivo

da li mi je lako

ili se

pretvaram da sam neko

ko raspolaže sa

sto

rođenja

pa mi je ravno

pukne li jedno 

i 

odleti ispod mosta.

Nisam osećala ništa, stvarno,

a sad mi je

užasno.

Oprosti, živote, nisam znala ko si.

XVII - TEMA DIJALOGA 6

Neko je otvorio,

škripeći je ušao,

pa usporeno krenuo 

prema sobi, meni.

Nisam spavala,

sve sam budno pratila,

mada jesam bila

umorna i snena.

Nešto je šušnulo i pitomo zvecnulo,

zatim - palo

- rasprslo se kao 

nada, vera, očaj.

Nisam znala o čemu se radi.

Bolje je što nisam.

Šta bih tada? Šta?

Privukla sam tastaturu

i

otkucala:

"Nešto se dešava-

to se često ponavljava

bez ikakvog objašnjenja

ali zanavek ga ima!

Drhtim, dakle

nisam mrtva,

škripi, puca 

strah!"

XVIII - TEMA DIJALOGA 4

Dani prolaze kao kapi 

jesenje kiše-

prvo glatko 

opijaju melodično

zatim brzo,

brže,

blatnjavo, nostalgićno.

Kad se jednom budeš okrenuo

istoriji evolucije u lice,

shvatićeš 

istinu nad istinama:

prozebla tišina zamišljnog vremena

senka je mašte

da je

ičeg

bilo-

Ničega, budalo,

ničega!

osim bede

pomalo i mnogo.

Ja već ludim, kišo!