Dani prolaze kao kapi
jesenje kiše-
prvo glatko
opijaju melodično
zatim brzo,
brže,
blatnjavo, nostalgićno.
Kad se jednom budeš okrenuo
istoriji evolucije u lice,
shvatićeš
istinu nad istinama:
prozebla tišina zamišljnog vremena
senka je mašte
da je
ičeg
bilo-
Ničega, budalo,
ničega!
osim bede
pomalo i mnogo.
Ja već ludim, kišo!
Нема коментара:
Постави коментар