Pristojno je prišla dvema ženama, ne bih rekla- gospođama; to deluje vrlo ciljno.
Pitala je "Izvinite, biste li učestvovale u humanitarnoj akciji?"
Jedna od njih , sa blagim osmeom, odgovorila je: O, pa obraćate se onima koji nemaju od čega da žive, baš sada smo pozajmile da bismo se prehranile, žao mi je"
Bilo joj je čudno da neko takav jede u otmenom restoranu slatko grickajući nešto pozamašno. Ne seća se da je lično ikada sela i van kuće jela... pa i u kući... verovatno je pobrkala lončiće i još uvek ih ne prepoznaje
Ta ista žena nastavila je: "Mislim da se odnekud znamo; srele smo se pre četiri- pet godina i pričale."
Ona se zamislila; ne seća se ni rodbine, ni suseda... kako bi se setila nekog slučajnog prolaznika koji nije imao kopljaste misli; a očigledno nije, mada ove sada jesu bile takve, jesu...
"Ne..ne sećam se,,možda.. ne..izvinite.."
"Verujete li u Boga?"
Da, eto još jednog koplja! "Ne, ne bih o tome.."
"Zašto? On upravlja svetom.. večno se živi, ali, ako ste mu odani, u raju... ovako - u paklu"
"Verujem da se postoji večno, ali interesuje me ovo sada, na ovom mestu, u ovom trenutku..posle, kako hoće... tada ćemo se sporazumevati na još nepoznatom jeziku ... pomozimo mladima da osete prvo ovaj; onaj, posle, osetiće po pravilima neba, zemlje, gena, čuda... nebitno je sasvim.."
"Bitno! Bitno.. U Boga se treba verovti"
"Izvinite, ne bih dalje... verujem samo u to da moram poslati dinar tri puta mlađima od sebe da bi i oni mogli raspravljati, filozofirati, smejati se; da li su već tako grešni, pa pate čekajući smrt? Da li?"
Verujem u moć otvaranja gvozdenih vrata - tražim put do te moći - makar me i pakla stajala."
Pozdrav, hrišćanke... vidimo se tamo!
