XXVII KRATKA POETSKA PRIČA - NADA I VERA

Želela je da napiše roman o životu čoveka koji se uvek ponašao kao čovek. Posmatrala ga je često, pratila od kuće do povratka u nju. Jednom ga je zamolila da je primi unutra, da popričaju. Pristao je, potvrdio neizmenjenu ljubaznost. Po dogovoru, u ponedeljak, zakucala je slabo pa jače. Čekala je pet minuta, pola sata, sat, dva, sela je na stepenik misleći da je izašao nakratko negde. Oko podneva, glava joj je bila naslonjena na vratima. Uspavala se od čekanja. Odjednom se probudila, pokucala. Tišina. Na staklenom delu, zagledala se u svoje lice. Prvi put je videla neverovatne promene. Nije samoj sebi ličila na sebe. Odraz je bio čovek, tema željenog romana. Udahnula je duboko, otključala vrata, ušla, otvorila svesku i napisala: "Danas mi je osamdeseti rođendan, hvala na poklonu: nada i vera u ono čega nema."

XXVII POETSKA KRATKA PRIČA - STRPLJIVOST

Potvrdno je klimala glavom na svako pitanje i zaključak. Uspela je da se usaglasi sa zahtevima velikog broja prisutnih. 

Najstrpljiviji je bio prvi u redu - smrt.

XXVII POETSKA KRTKA PRIČAS - NE ZNAM NIŠTA

Ne sećam se tačno kada mi je umrla majka. 

Ne znam ni koje je doba godine bilo. 

Pamtim samo da su me probudila dva vrtložna vriska, 

najtiša i najudaljenija. 

Posle toga, lagano sam tražila datum u godovima svojih drvenih nogu. 

Još uvek ga tražim. 

Još uvek se nešto bešumno ljulja. 

Šta je to ja?

XXVII POETSKA KRATKA PRIČA - UPUTSTVO

Ne možete ovde, ovde, da, ne bi trebalo ni ovde. Tamo je nešto drugo, ali ne bih preporučio ni to. Gde ću onda? O, svet je širok! Može svuda, samo dalje od vidokruga. Hvala. Pronašla sam divnu šumu sa izvorom. Ližem vodu, čistu kao krv koja teče bez poruke "dotle."  Da je čujenm,  lizala bih brže - vodu ili krv? E, ne može se znati sve.

XXVII POETSKA KRATKA PRIČA - STVARALAŠTVO

Ne moraš pisati svakog dana. Kako to? Zna se šta je rad. a ja sam predana stvaralaštvu! Ne moraš, kažem ti. Odmori malo i kreni u dan kao Sunce koje ćuti, a osvetljava. Ko si ti, hajde, već jednom , reci mi? Ja sam niko. Kako vidim, i ti pišeš bez pretanka! Eto, možda si shvatila: ni iz čega nastaju najveća dela! Hvala, pomisli devojka i ugleda staricu u ogledalu koja je češljala njenu kosu i od dlaka slagala slovo do slova.

XXVII POETSKA KRATKA PRIČA - BEZ POZDRAVA

Nije se pozdravila. 
Nikog nije pogledala. 
Nikom ništa ostavila. 
Kroz dvostruka vrata, 
izašla je nova i 
podmlađena, 
najzad ušla u 
dno dna sebe.

XXVII POETSKA KRATKA PRIČA - SUSRET

Srela je drugaricu još iz osnovne škole. Obe su se obradovale i zagrlile. Koliko se dugo nisu videle! Da li su uopšte o tome i mislile? Bore na licu one druge jasno su ukazivale da život teče. Stisak ruku je postajao čvršći. Kao devojčice, uvek bi se poveravale jedna drugoj i bilo im je mnogo lakše. Nekada su i otvoreno plakale. Nekada su samo šaputale. Pronašle su skrovito mestu na kraju zajedničke ulice. Tu bi se odvijalo dugo razmenjivanje osećanja. Sada je novo doba. Sve je drugačije. Nema se vremena za susrete. Nema se ni za razgovor. "Izvini, žurim...žao mi je.." "I ja, baš sam krenula da obavim ovo važno-" rekle su nerazumljivo i pokušale da pođu tamo gde su morale, ali ruke, ruke.. od prstiju su im ostali samo nokti. Ako povuku, obe će biti prebačene u istu sobu bolnice na neodređeno vreme.

XXVII POETSKA KRATKA PRIČA - NIKAD NIŠTA

Nikad nije pomenuo ljubav. Nikad joj se nije nasmešio nežno. 

Nikada je nije zagrlio tek onako. Nikad okom nije poleteo s leptirima. 

Ništa nikad nije bio, samo mukla, tamnoboda, lična magla. 

Neće moći da razume kako ništa jače truje od ŽIVOTE, UBIJAŠ ME. Ona ili on? 

Nikad nije pomenuto to.

XXVII POETSKA KRATKA PRIČA - MEĐU ANĐELIMA 8. март 2015. у 18:10

Pisala je molbu: litar vode svakog dana,

Izvor joj je presušio. Molbe su se vraćale bez odgovora. Bila je uporna kao žeđ,kao suša, kao život. 

Posle mesec dana, polio je čašu vina preko njene izdignute molbe u podignutim, ukočenim prstima - 

Grobar među Anđelima

XXVII POETSKA KRATKA PRIČA - OBIČAN DAN

Prinela je pištolj ustima. Bilo je rano predvečerje. Prošlo je oko pet minuta kada ga je digla do slepoočnice. Leve ili desne, nije sigurno. Vreme je teklo jednolično dok ga mirno nije spustila u krilo. Opet se ništa posebno nije desilo. Dan kao i prethodni. Pogledala je u prste, prebrojala ih je, skupila i raširirila. Neko je zazvonio pred vratima suseda, ona se stresla, zgrabila magnum i ispalila metak tačno u grudi.

XXVII POETSKA KRATKA PRIČA - STRAŠNO

Kada bi ostala sama, postajala bi ispunjenija. Okruženje u kome je živela uticalo je na silne ružne osećaje. Kada bi nekog bilo blizu, iznenada bi pala, izgorela se i da ne nabrajam više. Čuje li hod prema vratima, zatvaranje kapije i tišinu u kući, iznutra bi se nasmejala. Nekada bi uzela i olovku, otvorila svesku, počela da piše, ali naglo bi odustajala. I sveska je neko ko je uznemirava. Šuštanje listova, trag mastila - sve je ponavljanje bolnih događaja. Tako je. Nepomično će ležati i živeti. Strašno. Tišina je drži vučjim zubima.

XXVIII POETSKA KRATKA PRIČA - NEKO

Neko joj je obrisao suzu i prislonio njenu glavu na svoje grudi. Neko joj je pričao o načinu kako savladati muku. Neko joj je pokazao krevet i jastu na vrhuk.  Neko je postajao nevidljiv i tiši. Neko je ćutke ugasio svetlo.  Zaspala je umirena snagom duha onog nekog. Kada se probudila sutra, setila se da je već dvadeset godina kako joj je umrla majka. Niko nije preduzeo ništa. 

XXVIII POETSKA KRATKA PRIČA - SAN BEZ SNA

Žena se dugo prevrtala u krevetu, ali nije uspevala da zaspi. Uključila je stanicu klasične muzike. Tihi zvuk joj je nekada bio najbolja uspavanka. Ništa. Sada ju je navodio samo da zapeva. Sasvim se rasanila. Pogledala je na sat - tri. Da li je moguće? Kakva ću biti danas? Imam toliko obaveza, a umorna sam, umorna. Zadnja reč ju je uplašila. Poput nekadašnje melodije, unela joj se  u čulo sluha. U-mor-na-u-mor-na... Kada je svanulo, ustala je i glasnije zapevala: na-na-na. Krepka i čila, celog dana nije prekidala da radeći peva.

XXVIII POETSKA KRATKA PRIČA - O ŽIVOTU DVOJE LJUDI

Započela je priču o životu dvoje ljudi. Malo se uplašila prve rečenice. Uspela je da savlada strah. Nastavila je sve detaljnije i jače. Nije samo opisivala. Navodila je i usnimljene razgovore. Unela se kao da je deo drame. Obratila se samoj sebi: "Ti si pisac, a ne akter razrade." "Misliš? Što mi onda seješ osećaje?" "I pisac saoseća, ali priča nije biografija." "Onda ćeš mi ti nju napisati. Posle kraja, to je red." Podigla je glavu. Potražila je ogledalo. Tražila je tražila i nemo se spustila.Okrenula je svesku naopačke. Počela je drugu priču. Lično, uplašila sam se i naslova, i prve rečenice.

XXVIII POETSKA KRATKA PRIČA - SREĆNA

"Da li si srećna? Vidim ti po očima.. Osećam po obrazima. Šta te je toliko istrošilo? Zašto ćutiš kad te pitam? Zašto ne govoriš nikada? Da li si uvek usamljena? Koliko ti je godina? Mislim da si deceniju mlađa od mene. Da li me primaš za drugara? Znaš li šta te čeka ako ne otvoriš usta? Ćutiš? Još? A sada?" Izvukao je nož i podigao ruku. Kriknula je. Zaplakala. Zamolila je da stane. On se nasmejao i stavio nož na hleb: "Eto, najzad, shvatila si da si srećna."