Srela je drugaricu još iz osnovne škole. Obe su se obradovale i zagrlile. Koliko se dugo nisu videle! Da li su uopšte o tome i mislile? Bore na licu one druge jasno su ukazivale da život teče. Stisak ruku je postajao čvršći. Kao devojčice, uvek bi se poveravale jedna drugoj i bilo im je mnogo lakše. Nekada su i otvoreno plakale. Nekada su samo šaputale. Pronašle su skrovito mestu na kraju zajedničke ulice. Tu bi se odvijalo dugo razmenjivanje osećanja. Sada je novo doba. Sve je drugačije. Nema se vremena za susrete. Nema se ni za razgovor. "Izvini, žurim...žao mi je.." "I ja, baš sam krenula da obavim ovo važno-" rekle su nerazumljivo i pokušale da pođu tamo gde su morale, ali ruke, ruke.. od prstiju su im ostali samo nokti. Ako povuku, obe će biti prebačene u istu sobu bolnice na neodređeno vreme.
ПоезијаСРБ
Друштво књижевника и књижевних преводилаца - Ниш
Нема коментара:
Постави коментар