XXVI POETSKA KRATKA PRIČA - ČUDESA

Sedi, sedi, leži. Nešto misli il' se pretvara da razmatra unutrašnjost odigravanja. Zbilja, kada ćutiš, kad si miran, ne znaš koliko je sati, mora da je gomila čudesa u toj ukočenoj glavi. Ta čudesa, najuže su vezana za stvarnost. Stvarnost si baš ti, ma koliko bio ubeđen da si samo talasna dužina isprepletanih moždanih šumova. Bilo mi je dosadno da se stalno vraćam istom mestu istoga dešavanja, ali jako me je zanimalo da li misli ili samo deluje kô da shvata nikom znana sučeljavanja.
Pre tog nisam smela, al' kad su ga sahranili, sela sam i počela da mislim kao on sa kim trulim kao daska.

XXVI POETSKA KRATKA PRIČA - TVRDNJA

Uvek kad me neko pita da li sam ozbiljna, odgovorim brzo i potvrdno. Ne sećam se da li sam ikada sa sobom o tome razgovarala. Ako jesam, verovatno sam postajala sve ozbiljnija. Znam da se sada ne pitam. Jedino to garantujem; oh, i još nešto: tvrdim da se ne može drugačije definisati. Kao devojčica, maštala sam o letu kroz vasionu. Ne šalim se. Mašta nije izmišljanje kako nemoguće učiniti dešavanjem iz crtanih filmova. Mašta je preokupacija koja je je Teslu dovela do trona. I Ajnštajna. 

Dakle, maštah.

Šta je mašta učinila sa mnom?

Puno. Držala me je za grlo dok prizemno  nisam rekla

"Ja ga mrzim" i odletela do neba. Ubrzo, pala sam u najgušće blato. Blato mašta da sam zvezda.

XXVI POETSKA KRATKA PRIČA - OBAVEZA

Pretpostavljam da me danas čeka puno obaveza. Moraću da razmislim kako ih pravilno rasporediti. Možda grešim što ih nikada ne zapisujem. Neko mi je rekao da je tako lakše, jednostavnije. Uzvratila sam pitanjem da li i on tako postupa. Ništa mi nije odgovorio, samo je pogledao na sat, prekinuo razgovor i nestao. Duboko sam se unela u tumačenje ove preporuke. Šta ako zapišem da prvo moram obaviti to-i-to, a iznenada iskrsne nešto veoma hitno? Priznajem, uplašila sam se. Čovek koji mi je rekao ono, ubrzo se jureći vratio: "Videla si moj sat? Nemam ga na ruci!" Okretala sam se oko sebe, zavirivala ispod stola, stolica, ispod kreveta... nigde sata. Čovek je pobledeo i seo. "Šta ću sad? Nemam para za drugi, a ovaj je bio, ionako, poseban. Kako bih bacio pogled na njega, znao bih šta koja brojka označava. Izgubljen sam totalno. Nemoćan sam, nemoćan." Meni je odmah glavom zapištala obaveza prva:

"Zagli ga i reci da je mudar i bez sata!"

Učinila sam to, čovek je nasmejan skočio i opet nestao. Iz daljine sam čula:"Hvala!"

Nema na čemu, nema; ali, gde nestadoše moje, od jutra postavljene, obaveze?

XXVI POETSKA KRATKA PRIČA - GLAVOM O STO

Izgovorio je: "Maksim je umro." Nije skretao pogled ni na čije lice. Nije se pomerio sa stočile na koju je seo da se  ne bi onesvestio. Pokušavao je i misli da zaustavi. Poneka reč, koja se do tada u sobi mogla čuti, nestala je. Sve je poprimilo sasvim drugi profil. On je shvatao da mu ništa više nije jasno. Koliko je godina Maksim imao? Zašto je umro? Kako je vest dospela do njega? Zašto su ukućani ostali bez daha? "Kako će izgledati svet kada neko promrmlja da sam umro ja?"

Nasmejao se. Udario glavom o sto.

Majka je izašla iz sobe i dobacila: "Znala sam da sam idiota rodila."

XXVI POETSKA KRATKA PRICA - MUDROST

Držao se stare mudrosti sa Tibeta: odbaciti sve što je iscepano, staro, buđavo. Bio je srećan kada je otkrio kako se vekovi spajaju u jedan. Zdravlje ga je služilo. Svaki trag bliske muke, brisao bi treskom stakla sa zadnjega sprata. Jednoga je dana čuo priču koja bi mu izmenila život sasvim. Ne nabolje, ne. Ta bi mu radnja probola oči i preplavila sobu Moravom i Savom.

Gurnuo je vrata, odmerio pod, gledao do tavana: 

"Ničeg nema. 

Znači - ja."

XXVI POETSKA KRATKA PRICA - SENKA

Sanjala sam nešto ružno. Probudila sam se, otkrila i prekrila ponovo. "Sanjaću isto..." pomislila sam i otkrila se sasvim. Drugom rukom, povukla sam prekrivač  preko glave. "Nećeš ništa, ćuti", izgovorila sam ispod jastuka. "Sanjaću, sanjaću...." "Ćuti, nećeš, čuješ?!"  

Ućutala sam, a senka je i dalje, pred vratima, ponavljala "ću".

XXVI POETSKA KRATKA PRIČA - ŽALOST

"Umrla je." 

"Oh, umrla je? " 

"Moje saučešće." 

"Žao mi je, žao." 

"U kolko sati je sahrana?" 

"Kako ste to podneli?" 

"Stvarno sam zaprepašćen, jer je bila…" 

"Juče je preminula Ona koja je ostavila neizbrisiv trag.." spiker je prekinuo čitanje vesti i pogledao kameru. Kamera je pala, pukla, nestala, kao žalost nad osobom koja, za života, nije ni postojala.

XXVI POETSKA KRATKA PRIČA - SUDBINA

Priznala je sve što su tražili da prizna i ne samo tražili, već su joj pretili pogledima poput smrtnih gromova usred nežnih oblaka ne suočavajući se sa njenim licem preplavljenim suzama pa je osetila kako joj iz duše viri pitanje: je li to sudbina? na šta joj je podsvest odmahivala: sudbine nema, na tebi je da odlučiš hoćeš li nastaviti život kao sluškinja ili zavladati namerama osećaja iz detinjstva koje je bilo nevino, ispunjeno ljubavlju bez cinizma, dvosmislenih odeljaka. 

Žedna i oznojena, naglo se probudila.

XXVI POETSKA KRATKA PRIČA - PLAČ BEBE

Beba se rodila. Majka se nasmejala. Beba je zaplakala, majka jauknula. Beba je zaspala, majka se smirila. Beba se probudila. Majka je skočila. Beba je uzdahnula. Majka je pala. Nekom je smešan, nekome tužan, život.

XXVI POETSKA KRATKA PRICA - BEZ NARUŠAVANJA PRAVILA

Kada je mrgodno pogledala sveštenika, znala je da se tako nešto mora dogoditi. Ušla je u crkvu bez namere da narušava pravila, ali morala je salom proći da bi izašla na drugi kraj zgrade gde se nalazi uzan hol za vernike namernike. "Nemam snage ni vremena da skidam postere sa apelom za pomoć detetu u borbi sa biti-ili-ne". Povukla se u ugao pazeći da ne padne niz stepenište; ne zato što bi se povredila (već je duboko povređena) nego da ne bi digla masu na ustanak. Liturgija je trajala, ljudi su ulazili, izlazili; puno njih joj je prlazilo i pružalo novčanicu. Pogledala bi ih neobjašnjivo, ali nije pričom želela da narušava ceremoniju. Osetilo se kandilo i miris sveća. Elegantna vrata su se otvorila, starešina joj se približio:"Ovako više ne smeš nikada!" "Oprostite, nisam htela.." "Ja pričam! Ćuti! Ne, ne i ne!"

Mrgodni pogled joj je pao s njegovog lica na svetliji pod pa stepenek po stepenik do ulice gde ga je pregazio autobus - kada je iza leđa starešine videla puno vernika koji su palacem, drugim, i trećim prstom desne ruke mahali novčanicom.

XXVI KRATKA POETSKA PRIČA - ANALIZA

Život je prekratak i ne možeš ga protraćiti na gluposti. Evo, dok sam napisala ovo, potrošila sam ceo minut. Šta se sve može dogodti za šezdesetak sekundi? Mogu se nasmejati i opustiti. Mogu vrsišteći opsovati. Mogu se i ubiti.

Mislim, mislim, mislim; tako rastežem trajanje. Ako ga ne rastežem, nema razloga za razmišljenje. Stvarno je prekratak, nešto moram preduzeti ne trošivši ga na beznačajnosti.

Iz fioke vadim sličice. Devojčica sa njh naplakuje:

"Koji si razlog smislila pa si mene ubila?"

"Život! Tako ću ga, subjektivnim povodom, najduže analizirati."

XXVI KRATKA POETSKA PRIČA - JEDNOSTAVNA ŽIVOTNA

Ujutru se budi. Prvo svanu oči. Onda može na hiljadu načina izgledati dan:

neko če ustati i pogledat sat

neko će odmah otići u WC

neko će jadno dohvatiti odeću

neko će veselo ispružiti noge

neko će se prekrstiti verno

neko vežbati jogu ili ritmiku

neko će krenuti na posao

neko ostati kod kuće; radi tek od 3

neko ne radi nigde pa će razmišlja šta bi

neko ne razmišlja ni o čemu miran

e, on je meta prethodnika: da li mu treba zatvoriti oči ili ih moliti da se sklope same

XXVI KRATKA POETSKA PRIČA - OBIČAJ

Majka je pripremala jelo koje je ćerka najviše volela. Lagano je mešala, dodavala sve po receptu. Isključila je ringlu, Pomerila šerpicu. Čekala da se prohladi. Izvukla je prekrasan tanjir, sipala kutlaču - dve. Uzela je poslužavnik. Postavila kašiku, komad zdravog hleba i salvetu. Da, i čašu posebne vode. Sve je obazrivo podigla, krenula ka njoj. Lagano je stavila na stočić sa ukrasnom podlogom. Vratila se radnom mestu. Kao i obično, prala je sudove. Obrisala je ruke. Mirno otišla do ćerke. Podigla puni tanjir i prosula na pod.

Ćerka ju je poljubila oblakom u boji.

XXVI KRATKA POETSKA PRIČA - VRHUNAC EMOCIJA

Bilo je prekrasno letnje popodne. Puno ljudi oko žene koja je pričala i pričala. Pevala je, igrala, jednostavno, bila je presrećna. Delila je kolače i sokove. Sa svakim bi se rukovala. Svakog bi od srca poljubila. Sunce ih je pratilo, pojačavalo doživljaj zajednice. "Uspela sam, uspela; ceo svet je uz mene! Kosmos nema granice!" Vrhunac emocija uslovilo je, oko 8 predveče: "Hajde!" izgovoreno od čuvara ćelije samice

XXVI POETSKA KRATKA PRIČA - NOVI ŽIVOT

Pre odlaska na spavanje, počela je pakovati što više misli. Htela je da ih lepo smesti u dno ormana, da ih zaključa, ostavi da odmore. Ne samo od nje, već uopšte. Krenula je od tadašnje, pa jučerašnje, prekjučerašnje i pra, pra...Mirno ih je slagala. Pazila da ne zaboravi one nasitnije. "Sloboda mi je neophodna, krećem na put u novi život. Tamo ću pronaći odgovarajuće, mnogo lepše i savremenije." Već je otkucalo 12, nije završila i nije htela ni na spavanje. "Ovo sam davno planirala. Ima nade, ima, ima. Uspeću." Ušla je u kupatilo, malo se umila, prevukla. Vratila se da nastavi. Gledala je levo-desno: "tebe ću, i tebe, da, i one iza." Kazaljke su kružile i gledale je nasmejane. Ona je delovala umorno i sanjivo. "U koliko mi kreće bus?" Tražila je kartu da proveri. Gurala je ruke u džepove odložene odeće, u torbu kraj kreveta. "Nema je!" "Tu sam", reče karta. "Gde?" "Ovde, ovde!" Ona pade preko kreveta od umora. Karta se javila iz prve misli, iz ormana. Na to su ostale skočile, počele uobičajeno sudaranje i gužvanje zamišljene nade. U nadi je bila karta.

XXVI KRATKA POETSKA PRIČA - SLUČAJ

Mrav hoda podom sobe. Pauk se u uglu njiše . Muva, poleće i sleće. Ona, gleda pa zažmuri. Mrtvozorac piše. On je trudnica.

XXVI POETSKA KRATKA PRIČA - O, MLADOSTI

Živela je kao da je svaki dan onaj poslednji. Ujutru bi se prvo zahvalila što ga je dočekala. Ustajala bi brzo, odmah nameštala krevet i počinjala sa brisanjem prašine, zatim bi prelazila na spremanje doručka članovima porodice. Odlazila bi u kupovinu neophodnih stvari i na vreme završavala ukusne ručkove. Naravno da joj je pri ruci bio i usisivač. Vedro bi kreirala rođendanske proslave   unuka. Najviše bi pažnje poklanjala tortama. Na njima je iskazivala umetničke sklonosti. Jednom je, usred posla, sa radija čula Arsena: "O, mladosti". Nasmejala se, prišla izglancanim staklima regala, izvukla slike, sela i počela da razgleda. "Bila sam lepa devojčica. " Tog je trenutka odlučila: "Neću više ovako. Spremam se za put. Imam dovoljno para za letovanje." Ostavila je neoprane sudove, neusisan gusti tepih i spakovala uštirkane bluze, mirišljave suknje i haljine."

Kako je stigla do hotela u Baru, otvorila je osunčani prozor s pogledom na talase Jadrana. "Eto, nisam mrtva." Obukla je kupaći, otišla do plaže, plivala i uživala. Milina. " Uveče je opušteno zaspala i sutra se srećna probudila. "Zašto sam ovo propuštala?" To se pitala i dok je, posle deset dana, sela u autobus, mahnula u pozdrav novim prijateljima i na prvoj krivini, preminula.

XXVI POETSKA KRATKA PRIČA - ZAKLETVA

Zaklela se da ne sme, neće napisati ništa. Čemu bi? Ovako i onako, život nije drugačiji. Nekada je verovala da joj napisana reč znači više od ičega. Nekada. Sad je preplavljena drugom opsesijom. Gleda u nebo, gleda u ljude, ćuti i plače.

Prekriva se ćebetom ispod koga cvili život kao raniji. Metar iznad nje, monitor objavljuje pretužne rečenice.

XXVI KRATKA POETSKA PRIČA - REČENICA IZ BIOGRAFIJE

Počela je pisanje dnevnika. Posle prve rečenice, navalila se, zamišljeno unela u protekle godine. "Dnevnik se piše uveče." Na stranici je ono od nekoliko sati ranije. Prvo što je sebi zamerila bilo je da se ne pridržava pravila. "Gde je početak, gde? Nisam navikla na ovakve greške.".

Ljutito je bacila hemijsku i prinela olovnu: "biografiju ćeš pisati!"

Pogledala je napisanu rečenicu. Opet se zaustavila. Opet se zamislila. Već je i  ponoć šaptala. Nije bila umorna. Celog je života slušala nekoga. Sada je bila odlučna. "Učiniću ovo. Moram. Da." Rečenica je uzalud čekala nastavak. uzalud. Evo je:

"Kraj."

XXVI POETSKA KRATKA PRIČA - MIŠLJENJE

Ona je sela na jednu od samo dve stolice. Ubrzo, pored nje, seo je i neki čovek. Razmišljala je koliko je sati. Kada je videla časovnik, skrenula je pažnju na nešto treće. Uopšte, bila je poznata kao devojka koja puno misli, mada retko objašnjava šta. Zašto bi objašnjavala kada bi misli prenela na papir? Ali, to ima drugu stranu - papir bi bacala, zaboravljala, gubila. Možda je trebalo, ipak, nešto glasno da izgovori.

Sada je stigao taj trenutak. Pred njima je iznikla žena u elegantnom kompletu. Ljubazno je ispričala par rečenica i obratila joj se pitanjem da li se slaže.

Evo prilike! Evo! Reći će najglasnije! Svi će čuti njeno mišljenje!

"NE!"

Sebi je čestitala na hrabrosti, a matičarka je zbunjeno nastavila po službenoj dunosti.