Pre odlaska na spavanje, počela je pakovati što više misli. Htela je da ih lepo smesti u dno ormana, da ih zaključa, ostavi da odmore. Ne samo od nje, već uopšte. Krenula je od tadašnje, pa jučerašnje, prekjučerašnje i pra, pra...Mirno ih je slagala. Pazila da ne zaboravi one nasitnije. "Sloboda mi je neophodna, krećem na put u novi život. Tamo ću pronaći odgovarajuće, mnogo lepše i savremenije." Već je otkucalo 12, nije završila i nije htela ni na spavanje. "Ovo sam davno planirala. Ima nade, ima, ima. Uspeću." Ušla je u kupatilo, malo se umila, prevukla. Vratila se da nastavi. Gledala je levo-desno: "tebe ću, i tebe, da, i one iza." Kazaljke su kružile i gledale je nasmejane. Ona je delovala umorno i sanjivo. "U koliko mi kreće bus?" Tražila je kartu da proveri. Gurala je ruke u džepove odložene odeće, u torbu kraj kreveta. "Nema je!" "Tu sam", reče karta. "Gde?" "Ovde, ovde!" Ona pade preko kreveta od umora. Karta se javila iz prve misli, iz ormana. Na to su ostale skočile, počele uobičajeno sudaranje i gužvanje zamišljene nade. U nadi je bila karta.
Нема коментара:
Постави коментар