XXVII POETSKA KRATKA PRIČA - NIŠTA STRAŠNO ( POVOD ZA STVARNO RAZMIŠLJANJE zadnja ptriča iz knjige)

Nema ničeg strašnog kad ostaneš sam. Odmorićeš od praznih priča i od buke potpetica. Nećeš nikog imati nad glavom. Gledaćeš u nebo, sladiti se suncem. Mislićeš  o svemu što to dugo čeka. Zapisaćeš fragment. Kasnije ćeš spaliti. Ne, možda i nećeš. Možda ćeš ga baciti. Odlučićeš ličmo, da li želiš ti ili nužna priinuda, gromko reći:
POMOZITE MI!

XXVII POETSKA KRATKA PRIČA - PRECVETALA

Izvinite, ali skraćeno ću
JBG!
od osnovne pišem, osvajam nagrade,. Nisam mislila o tome kao o prestižu- jednostavno, tako sam živela. Na časovima francuskog, pisala sam poetske radove; na kursu engleskog, isto. Na putu do mesta održavanja takmičenja iz matematike, cepala bih list i pisala kratke priče. Kada  spavam, sanjam TO. Ali, govoriti  sam mogla samo dok nism upoznala suvu, sivu, sedu otvorenost ka životu. Ubrzao mi je tempo prelaska iz relapsno-reminentne u relapsno progresivnu MS. Uprkos mentalnom poremećaju, jasno uočavam zaboravnost, rasejanost, poteškoće sa koncentracijom.
Jesam poeta (toga se sećam)
Jesam obožavalac ljudskosti (i toga, da)
Neljude brišem gummicom (drugačije ne bih, jer bih zaboravila zašto)
Marina Precvetala

XVII POETSKA KRATKA PRIČA - SCENA

Sela je za sto, približila tastaturu: napisaće delo. Podigla je prst i spustila u krilo. Opet ga je digla i obrisala oko. "Svakog dana pišem, nema izuzetka. Šta se ovo dešava? Uskoro će sutra! Život nije život, postao je beda." Nešto joj se tužno motalo po glavi. Nešto teško, udaralo grudi. Šaka joj se stegla, oduzela sasvim. Beledela je, bedela dok se nije onesvestila. Kosa joj se rasula kao zavesa na sceni. Monitor je zamro, običaj na sahrani. Na hiljade objava, postaće joj epitaf. Jedva se proboravila posle više sati: "Diktafon je uspeo! Snimila sam dramu!"

XVII POETSKA KRATKA PRIČA - TAMO GDE JE NAJDUBLJE

Napisao je dve rečenice, preklopio papir, stavio u kovertu i krenuo ka Pošti. Usput se sudarao sa nepoznatim stvorovima, saplitao, padao i ustajao, pa brisao se rukavima, a niko ga nije zaustavio i pitao da treba li mu nešto. Sav zamazan i modar, pipnuo je ogradu stepiništa ispod Pošte. Pružio je nogu i tako ostao. Ukočeno telo nije moglo dalje. Poput statuete sa nedalekog groblja, primao je kišu, listove i vrapce. Samo mali mozak još uvek je pulsirao. Pitao se: šta ćemo mi ovde? Izvukao mu je je kovertu i otišao sam. Za razliku od njega, precizan je bio. Popeo se na most, izvadio list i bacio u mirnu, pretponoćnu reku. Bilo bi mi drago kad bih smela da vam kažem sadržinu poruke. Nažalost, ne mogu i ne smem. Ni sama nisam svesna što sam ubacila list u kovertu kad je danas to crnobela istorija. Jasno mi je samo da je dobro što plovi pravo prema ušću. Stići će pre mene i obeležiti gde je najdublje za: 

1.Zbogom svima.. 

2.Ženo, sada!

XVII POETSKA KRATKA PRIČA - JEDNOSTAVNO (NE)OPISIVO

Na vest da se ona porodila, da je beba živa i zdrava, da se uskoro vraćaju kući, osetio je nešto teško opisivo. Seo je na pod sobe, prste uvukao u starinski gisti tepih, sakupljao ih i opružao kao nenajavljena lupa srca. Pitao se kakav je taj čudan doživljaj. Pogledao je u prozor, ustao i izašao, prebacio pogled na nebo. Kiša. "Eto, ne mogu ništa, mokar sam do gole kože. Sutra, sutra..." Beba je bila krvava sa obe strane kože, grčila je prstiće i ispravljala,  ciljala je na majčine grudi, ona ju je zagrlila i poljubila.

XVII POETSKA KRATKA PRIČA - NE PRESVISNUTI

Milkila je zlatnu kosu mališana. Grlila ga je nežno i pričala o princu i princezicama. 
Pružila je ruku prema stolu i dotakla flašicu sa mlekom. Još ne. Vruće je, vruće. 
Okrenula je dete prema prozoru i umiljato pitala. "Idemo u setnju? Napolu je divno. 
Setacemo parkom sve do leke. Tamo ima jos dlugala. Vazi?" Dete je ćutalo što je jasno protumačila kako srce hoće. 
Spustila ga je na krevet, obukla je drugu bluzu, njega presvukla u plavo i otvorila vrata. 
Polako je krenula sa rukama oko struka i ni o čemu nije želela da misli, inače bi bi presvisnula.

XVII POETSKA KRATKA PRIČA - O PRIČI

Kada se probudila, mislila je da sanja jer je sanjala da je budna. Krevet je druga priča. O prvoj ćute svi.

XVII POETSKA KRATKA PRIČA - TRIDESET GODINA

Već trideset godina, svi su oduševljeni poezijom pesnikinje čija su dela sasvim drugačija od ostalih. Nota njenog pisanja je opšteprihvaćena baš zato što je prvi put otkrivena. Teme nalazi svuda oko sebe, ali osećaš da lete i njom samom dublje. Način na koji to izvodi izaziva ushit, krik i plač. Mistični strah, elegija, očajanje samo su pozadina njene ljubavi prema... čemu? To je pitanje zakopano sa njom u grobu iz kog niče trideset godina samoće.

XVII POETSKA KRATKA PRIČA - PRIMER

Čula se kap na nadstrešnici. Usledila je druga, treća i ko zna koja; kiša je lila kao iz kabla. Gladala je u prozore: jedan je postao neproziran, drugi je sledio njegov primer i prenosio onome sleva. Povukla se u ugao sobe, zapušila uši i rekla: spavaj. Uspavana sanja psa koji se grči  kô pokisla mačka. Nedugo zatim, digla se mokra. Osluškuje - tiho je, tiho, tiho i ništa. Kiša je stala. Umesto nje, upitno gleda visoka, čudna gomila snega

XVII POETSKA KRATKA PRIČA - TEMA

Znam da nisam cenjeni pisac. Moja dela ne vrede ništa.Svesna sam da ih ne čita niko. Kasno je podne. Boli me stomak. Gledam kalendar. Leka će biti za vikend i sat. Kalendar pada. Postavljam novi. Onaj uredno slažem na prošle. O, ko sam ja? Kol'ko me dugo ovde već i:a? Pisala sam, pisala...ne, nisam htela. Jednostavno, morala sam, morala. Zašto? Naginjem glavu, okrećem stranu. Ovo je nova, jedinstvena tema. “Samo se o smrt pisati i mora”

XVII POETSKA KRATKA PRIČA - ODBROJAVANJE

Odbrojavala je minute kada će čuti poznat i mrski glas. Napetost je postajala izraženija. Znojila se i uzdisala. Srce je ubrzano obijalo grudi. Oči je zatvarala i prizivala maštu. Usne su joj pucale od proboja zuba na ličnom frontu. Pobegla bi bilo gde. U sebe, van sobe, u zemlju, sa nje. Bilo je kasno. Stegla se i prihvatila presudu na krah. Još trenutak. Dva. Tri. Muk. Hajde, hajde... tu sam, tu. Veče je stiglo, ali glas - ne. 

Odbrojavaće tablete. Deset, devet, muk...

XVII POETSKA KRATKA PRIČA - INSPIRACIJA

U sobi je bilo tiho. Bilo je i tamno. Kako bi drugačije bilo usred noći? Osetila je spokoj i milinu. Nije ni prstom mrdala, ni očima nije dopuštala pokrete. Davno je zamišljala takvo blaženstvo, jedinu nužnost za predah od pisanja. Sada je zahvaljivala što se može biti opušten i strpljiv. Odjednom, nešto odlete iz krevetaa i napisa na listu sveske preko glave  INSPIRACIJA NEMA MIRA. Tekst završene priče, pokaza joj svitac.

XVII POETSKA KRATKA PRIČA - PRAZNINA

Napisala je jednu reč, zatim drugu, treću, četvrtu. Nastavila je bez prekida. Posle pola sata, vratrila se prvoj; izbrisala ju je i zamenila zadnjom. Onda je krenula dalje, reč po reč, bez zareza, tačke, bilo kog znaka interpunkcije. Kad je, slučajno, na interpunkciju pomislila, opet se vratila: iza svake reči stavljala bi neki. Malo je zastala i izbrisala svaku tačku. Nedugo posle, ponovo je ubacila, ali ne po jednu jednu, već uvek po tri. Zašto vam ovo pišem? Zato što neću, kao što ni ona nije htela, da ostavim praznu stranu poput jednako prazne duše.

XVII POETSKA KRATKA PRIČA - DOGOVOR

Ležao je, pio čaj zbog jake prehlade. Nekoliko dana pre, nameravao je da otputuje. Bilo mu je žao što su se planovi poremetili. Nije navikao na tako što. Svi su ga poznavali kao aktivnog i uvek spremnog na izazov. Uzeo je mobilni, slao poruke drugovima: "Neću moći, vidimo se kasnije ". Očekivao je odgovor. Nažalost, MobTel je ćutao. Zaboravili su na dogovor? Kako im je? Možda su i oni bolesni? Vrata je otvorila neka žena i čoveku pored sebe rekla: "Prošlo je 40 dana, slobodno se uselite" Čoveku je pao mobilni. Prešla se za dan.

XVII POETSKA KRATKA PRIČA - REČ

Posvađali su se kada je ona povišenim glasom rekla da nikada više ne želi reč od njega da čuje. I on je povisio ton. Ranija tišina u sobi postala je nezamisliva. Osećala je kako se množe užasna sećanja i da beže iz svih delova tela. On je osetio kako mu je glava opterećena nepoznatim pojavama. Glasovi su im se pomešali i, da je ko sa strane slušao, ništa ne bi razumeo. Oni su razumeli pošto su oboje, na kraju svake rečenice, usaglašeno ponavljali "Ni reč više, ni reč, ni reč..."

XVII POETSKA KRATKA PRIČA - RADNJA

Skinula je sve sa sebe i bacila u vatru. Zašto to radiš?  Šta?
Dalje je tekla radnja koja nije vredna opisivanja. Zašto? Šta?

XVII POETSKA KRATKA PRIČA - MOMENAT

Ništa nije rekao, samo je pomislio nešto. Glava mu je bila iskrivljna, lice bledo sa borama Jedva da je disao. Život se sastoji od hrpe momenata bez objašnjenja. Najčešće su krhki, bezbojni i tihi. Baš je na to pomislio i uspeo je puno. Papir što je držao u ruci, ispao je zgužvan. Odmah potom, nestao je košmar.

XVII POETSKA KRATKA PRIČA - KRV I SUZE

Kako je progovorila, usta nije zatvarala. Teme su nicale kao suze posle strašne vesti. Nijei pogledala da li je ko sluša. Nije razmišljala šta govovori stvarno. Glas joj je bio odmeren, ali nedovoljno jasan.  Izgledalo je kao da reč ulazi u drugu. Solo je postajao duet, zatim trio pa kvartet. Hor je stupio na scenu, a izvođači su se popeli na usne. Štiklice su postajale igle, kapi krvi partitura. Nije menjala položaj iako se u njoj promenilo sve. Još pamtim tu pesnikinju, pamtim glas, pamtim pesme, ali, ne sećam se kako smo se upoznale i šta me to goni da i u snu pričam, pričam, usta ne zatvaram, krvi.

XVII POETSKA KRATKA PRIČA - OBEĆANJE

Ako kažeš da dolaziš taćno na vreme, ne izmišljaj razloge kojim opravdavaš neinteresovanje za obećanje nekome ko živi za ispunjenje upravo toga i stoji u mestu kao kip, a iznutra obuzdava nerve i komore da zadrži verovanje u starinske izreke o vrednosti reči i ruke na ramenu u znak podrške, pomoći i ljubavi prema najsvetlijem osmehu lica bez naličja, koga ne možeš ni prikriti, ni baciti, ni spaliti pred sveopšti kraj kô što sada umirem, oh, ja.

XVII POETSKA KRATKA PRIČA - NIŠTA POSEBNO

Tog dana, probudili su se oko pet ona i oni. Ustali su, izašli iz kuće i gledali pomno jedno u drugo. On je primetio kako je žena jedva obučena. Ništa joj nije glasno zamerio. Ona je skinula i tanku bluzu, bacila detetu sa prstom na oku. Onda je i on skinuo svoju pa je pružio starijem sinu. Da je neko gledao iz zgrade na uglu, pomislio bi: "E, jesu smešni, ludi i čudni." Sve je OK, niko nije primetio ništa. Možda i jeste, ali i taj se skidao za dete stepenik-dva niže od sebe. Nakon par sati, začuo se glas skoro smrzlog deke:
"Ništa posebno, epicentar je daleko."