Kako je progovorila, usta nije zatvarala. Teme su nicale kao suze posle strašne vesti. Nijei pogledala da li je ko sluša. Nije razmišljala šta govovori stvarno. Glas joj je bio odmeren, ali nedovoljno jasan. Izgledalo je kao da reč ulazi u drugu. Solo je postajao duet, zatim trio pa kvartet. Hor je stupio na scenu, a izvođači su se popeli na usne. Štiklice su postajale igle, kapi krvi partitura. Nije menjala položaj iako se u njoj promenilo sve. Još pamtim tu pesnikinju, pamtim glas, pamtim pesme, ali, ne sećam se kako smo se upoznale i šta me to goni da i u snu pričam, pričam, usta ne zatvaram, krvi.
ПоезијаСРБ
Друштво књижевника и књижевних преводилаца - Ниш
Нема коментара:
Постави коментар