PESMA O ROMANU

 

Mislio je nešto,

mislio da misli,

misli su mu punile

šupljine, praznine, godine.

Nikada nije pričao o tome.

A i šta bi?

Misli su mu tekle,

obijale kamenje,

čvrsto se držale, pa

vraćala u dubine

Ako bi mu ma šta izašlo iz grla,

palo bi u vrtlog

koji bi to odmah

slepilo za očaj.

Roman koji o njemu pišem,

ne znam više gde je!

Tako je uzbudljiv, tako fantastičan

samog je sebe listao, pa pobegô.

Kada svane

neću se ni buditi.

Šta ako roman dođe i

reši da mi otkrije

kako sam ja, a ne on,

osnovna jedinstvena tema?

O!

Vraćam se čitkim pesmama o smrti,

Broti.

XXIII SUDBINA

Pojavih se na određenom mestu

u nepogrešno vreme leta.

Rekli su mi: "Čekaj."

Jesam, jesam, bez problema.

Posle više čudesnih sati

ustala sam i krenula.

Na to su mi ponovili:

"Čekaj, čekaj, molimo, sačekaj."

"Sve je u redu,

oprostite, čekam."

Sledećeg dana,

repriza prethodnog.

Jasno je, jasno,

ja sam nestrpljiva.

Zabavljam se, vadim misli,

dobacujem ih drugoj strani.

Onda sam videla redove ispred 

i nekoliko istih grupica iza.

Učtivo sam pitala:

"I vi čekate nešto?"

Skupa je odgovorilo mnogostru

ko čuđenje jedine mene:

"Da, tebe, tebe,

nastavi, plači."

XXIII HRABROST PESNIKA

Dok je stvarao,

pesnik se vodio temom

Smrt.

Kako i ne bi?

Za života -

ponoć dana i pad ptica 

gubitak je dragog stvora - 

suvog lista.

Sada ga čitaju,

sad mu se raduju,

kao zemlja u potrazi za 

klicama.

Za života ti si

smrt,

a kad umreš?

Ne znam, ne znam...

Razmisliću, javiću ti

novim stablom

bez pupoljka.

(ovo je zadnje pismo pesnika bez milosti)

XXIII ZNAM

Znam, znam,da,

pisacu još jednu knjigu.

Da, znam,da,

i sledecu cu odštampati.

Znam i ovo:

da bih docarala osecanja, 

samo sebi čudom  živa,

sa druge planete 

gromom ću ih otkucati mrtva .

Ruža gleda i krvari,

kao ja,

možda više

(to, već, nisam najsigurnija).

XXIII BAJKA O TIJANI

Čitala sam priču o detetu
koje je volelo 
majku.
Čitala sam priču o detetu 
koje je volela 
majka.
Čitala sam priču o detetu
koje je zdrav, srećan 
čovek.

Budim se jer plačem.

Noćas slutim bajku 
koja je
krvava 
davno.

XXIII OMNIA MEA

Ma gde da krenem,

nosim laptop i mobilni.

Moram biti u dosluhu sa 

dragom prijateljicom.

Na kraju svake poruke,

izleti datum i lokacija

Iznenadi me kada odgovora nema

(a to se dešava stalno 

kao skok lista

sa grančice)

Evo, u busu sam za prošlost,

gledam u bledosivi monitor

Opet proveravam -

Delete, Cut, Remove

Lepo sam se potpisala:

Marina, Niš,

sedmi, osmi,  

šezdeset 

druge

Klik,mraki 

onog veka

žega.

XXIII BAJKA

Čitala sam priču o detetu

koje je volelo majku.

Čitala sam priču o detetu 

koje je volela majka.

Čitala sam priču o detetu

koje je zdrav, srećan 

čovek.

Budim se jer plačem.

Noćas sam čitala bajku o priči 

koja je spaljena davno.

XXIIII HVALA

Rekla mi je: "Dobar dan"

Za njom su isto izgovorili

Mesec, magla i

zora na zapadu.

Bila sam presrećna

što nisam sama,

ne, nisam jedina,

koja po rođenju

doživi i smrt -

nasred cveta latica ispruženih

za početak prebivališta

u hramu ogledala

poetike Baha.

XXIII ODANOST

Moj prijatelj ima prijatelja

koji se nikada ne odvaja od njega;

Zajedno pričaju,

zajedno ćute.

deli sa njim 

bogatstvo i tajne.

Mesec mu je,

i Sunce, i vetar.

Ne zamera mu ništa,

niti ga povređuje.

To je doživljaj za 

žive rane i krvoslap.

Jutros sam videla

kako je sišao sa njim

negde daleko,

tamo duboko

u cilj odanog prijateljstva

Grob

XXIII NESAN

Na ogradi kuće
u starom delu grada,
stoji cedulja iz onog veka:
"Prodaje se"
Šta?
Zemlja,
kamen,
žuta cigla?
pitam svraku sletelu na kvaku.

"San čoveka što neprekidno slika
anfas samoću levog 
oka.

XXIII RELIKVIJA

Sledim let ptica

među zvezdama

Dotičem i Sunce,

prolazim kroz oblake

Takvu sam lepotu

oplakala

dok sam gledala sa zemlje

pre nekoliko

vekova.

XXIII POEMA U PET REDOVA

Poema u pet redova

vraća me u doba

kad sam bila osetljiva

na

oči,

bol 

i

tišinu

Poeme u pet redova

više nema,

ali ima uspomena

na

mene 

mrtvu 

tada.

XXIII SAMONIKLA

Znam da sam cvet što niče 

na

posebnom mestu,

u posebno doba,

koji cveta, lista, vegetira

iz sebi jedinstvenog

razloga

Sve to dobro znam,

ali nije mi jasno jedino

zašto sam uvela

kada sam sebi redovno 

kišila

iz oblaka punog 

srčanog sastojka.

XXIII 1962.

Dugo mi se niko ne javlja

Dugo niko ne prolazi kraj mene

Dugo sedim i čekam goste

Tišina

Vrata su širom otvorena

Ali u sobi nikoga nema

Osim žute slike

što se nada i gleda

kroz

mene

XXIII PRESUDA

Pričala sam, pevala i slikala,

gradila, svirala, i volela

belo.

Kada sam se probudila,

videla sam kako to 

 nisam ni sanjala.

Bar da jesam,

plovila bih i letela

modro .

Ćelija bez vazduha,

Koma, noć i 

jama.

XXIII DOGAĐAJ

Glatko,

rumeno

jutro

sviće.

Ptičica

peva,

lišće

se odvija.

Sve je u

najboljem

redu -

lepota življenja.

Čuči i čeka na ašov,

MRAK.

XXIII - AUTOBIOGRAFIJA

Ne govorite ništa o

mojoj

poeziji.

Ne govorite ništa 

ni o

čemu.

Ovde sam i ćutim,

pa vas molim,

ćutite i vi.

Plačem,

plačem,

plačem,

jer sam pročitala da je davno umrla 

 moja 

bio

grafija

XXIII - BOL

Vetar je počeo

 kišom ili bez nje,

ali

trajao je
kao što sudbina traje.

Košava, tornado, oluja pustinje.

Ne!

To leti unutrašnji deo mene

i

uranja u vlagu

zadnje tužne grane.

Kost malog prsta je

kičma i

sve.

XXIII POST MORTEM

Ni pomislila nisam,

kad sam udarala glavom o zid,

da ću napisati pesmu o

najlepšoj odi sveta, o krhkom životu

što nastaje, što nestaje

kao Mesec, kao reka,

a napisala sam,

jesam, jesam,

mada nisam najsigurnija,

dok je čitam i zagledam podvučeno, 

da i mrtva 

to još mogu!

XXIII MONOLOG

"Poludeću",
izgovorila je
na vrlo čudan
način.
Dobro se sećam,
jer me je pogodila
da bih paklom 
odjeknula lično.

Nisam,
ne,
evo me,
pišem pesmu rukama
na izgužvanim 
leđima.

i krvarim zbog ubogog potpisa
Ona.