Mislio je nešto,
mislio da misli,
misli su mu punile
šupljine, praznine, godine.
Nikada nije pričao o tome.
A i šta bi?
Misli su mu tekle,
obijale kamenje,
čvrsto se držale, pa
vraćala u dubine
Ako bi mu ma šta izašlo iz grla,
palo bi u vrtlog
koji bi to odmah
slepilo za očaj.
Roman koji o njemu pišem,
ne znam više gde je!
Tako je uzbudljiv, tako fantastičan
samog je sebe listao, pa pobegô.
Kada svane
neću se ni buditi.
Šta ako roman dođe i
reši da mi otkrije
kako sam ja, a ne on,
osnovna jedinstvena tema?
O!
Vraćam se čitkim pesmama o smrti,
Broti.
Нема коментара:
Постави коментар