XV FUSNOTA - OTISAK VEČNOSTI

Glas pesnika,
nikom znano otkud,
nikom znano kad,
peva poput groma

Njime spalih nadu
da me igde ima.

"Koji je to pesnik?"
Nikog niko  pita.

Prepušten je ehu
kamene tišine

dole
is
pod 
pe
pe
la.

"Tvoj sam, tvoj"
otisak veka
tinja!

XV FUSNOTA - KOMEMORACIJA MLADOSTI

Kako sam rasla,,

bivala sam manja i 

tamnija.

Ne čitajte Dostojevskog,

ni Kafku,

Kamija

ako vam je srce brže  od 

Magnuma 

forty-four.

Jesenjin dugo objašnjava 

zašto je  Marina

u zrnu

peska

-

tačka.

XV FUSNOTA - PONOĆNO SVETLO

Ova je bašta prekrasna -

cvet do cveta

mahne i

skrije se.

Čuvaću je neumorno -

dok i iz mene

ne nikne

korenje

večno, visoko, kraj Danice.

XV FUSNOTA -JEDNOG DANA...

Pišeš, pišeš,

znojav sanjaš

da ćeš

napisati

nešto stvarno.

Nešto mudro,

grandiozno.

Digni glavu i

pogledaj:

zlatna slova lete nebom.

Osmehni se, 

imaš dara, 

potpiši se
vedro, vedro.

Tačka čeka,

iz prikrajka:

"Setimo se  pesnika".

XV FUSNOTA - ZADNJI ČIN DRAME

Zavesa dole,

glumac na podu,

svetlost je uzdah.

A publika?

Sve scene njenog srca

klize niz daske

i 

poniru dublje.

Ničega nema, 

s e m 

pepela

iz koga

raste

tuga.

XV FUSNOTA - PRATILAC

Voliš pesme?

Da, da,da.

Moje?

Da.

Pišem, pišem.

Još koliko?

O, još mnogo!

Hajde, brže...

Žuriš negde?

Po navici, svuda, svuda.

Sačekaj me.

Tu sam, tu.

Lezi tamo, odmori se.

Gledam tebe kako radiš, 

ne.

Neprestano, opsesivno.

Svemu dođe, kad-tad, kraj.

Misliš? 

Poezija nema kraja.

I meni je žao - ima.

Našô si ga? Reci glasno!

(Pssst)
Sklopi stranu, sklopi kapke, 
poljubi me.

Oh,
takva ljubav,
hvala ti,
Smr    ti,
hva
la.

XV FUSNOTA - LEDENA PESMA

Ledeni zimski lažljivi

vetar,

ledena kuća,

ledeni prst.

Ispod magle -

srce

od

leda

puca i moli  
potop 
za  krv.

XV FUSNOTA - NISAM SIGURNA

Rekli su mi

"Dobar dan."

Uzvratila sam.

Rekli su mi:

"Laku noć."

I ovo sam, takođe.

Ali, 

ko mi je to rekao?

Kako biti siguran da pamćenja ima
kad je tama pojela 
i povod, srž, i njega?

XV FUSNOTA - SAN ŽIVE RANE

Sanjala sam

kako pijem čistu vodu.

Sanjala sam

kako voda krpi žive rane.

Sanjala sam

kako rana puca i preplavljuje i mene.. 

Kada padam,

zašto uvek pomislim da sam samo sanjala?
Zašto?

XV FUSNOTA - GROM

Sporo sviće,

sporo tamni

dan

što se ljuljuška na splavu  vena 

i spleta krhkih doživljaja

iznenadni udar groma

diše ispod sidra.

XV FUSNOTA - OBEĆANJE

Napisaću nešto važno,

nešto izuzetno,

neponovljivo.

Napisaću, obećavam svima,

onda kad se budem,

(ovo je bez sentimenta)

rodila iznova. 

XV FUSNOTA - BOL

Ne shvatam da sam stvarna.

Ne mislim sa sam  druga.

Ne tvrdim da sam zrela.

Ne slutim da me nema

Otkuda moj pogled - lednik na tim zvezdama?

Da, smrti? Da.

Pisaću, da,

hoću.

Kljunom

posred

daha -

VRANA

XV FUSNOTA - KOSMIČKI PLES

Pružio je nogu

Pružio je drugu

Pružila sam poru

Pružila mu venu

Svečani valcer da capo al fine

Gracilni ples

Mrava i 

mene

XV FUSNOTA - BLEDA KRV

Starac se nasmejao,
podigao prst do čela,
spustio ga, 
razvukao usne 

do 
zapada.

Deca su ga videla.
Deca su se smejala.

Starac je pratio senku senke.
Senke su uzvraćale radosno.

Blagi pucanj,
bleda krv.

Jedno je dete pustilo bradu,
po čelu je dlakama pisalo:

"Živote, živote, i smrt ti se smeje,
čuješ li, gluvi ?"

Da.

XV FUSNOTA - USAMLJENIK

"Zbogom."

"Zbogom."

"Zbogom."

"Zbogom."

"Svako dobro,

đavoli".

"Drago nam je,

mrtvi snu..

XV FUSNOTA -RASPLET

Nije znala koliko je sati

nije osećala ruke ni poglede,

Strah je pokucao na zvezdu

u podzemlju:

" Ne brini, ne brini,

umrećeš,

najdraža"

XIV POETIKA KRATKA PRIČE - PESNIČKA MELANHOLIJA

Bilo joj je svega dosta.

Čak i onog  bez čega bi  

morala da  

prizna javno :

"jesam, 

ja sam 

ista ona dugovečna bučna alga."

Šta se dešava to pesnicima

kad

prestanu sa 

koještarijama?

Ništa.

Padnu negde

i ućute

kao 

jama pre

erupcije.

"Stvarno mi je dosta sveta",

slete  grom,

melanholično.

XIV POETIKA KRATKA PRIČE -MRAK

Pisala je roman 

o svom putu

oko Sunca?

Šta bi drugo?

Šta?

Drhtala je 

jer je znala

da

mu 

kraja 

nigde nema.

Podigla je

ruku,

digla je i drugu

pa bacila tačku

na poglavlje 

od lima.

Mrak.

XIV POETIKA KRATKE PRIČE - PRAZNA STOLICA

U sumraku sam

pred

ogledalom

češljam sliku koju vidim

ona mi se smeje,

dvolično umiljava

dobacuje i

pramen kroz

pletenicu

pa dva oka,

preko svake usne

dugo sedim

i pitam se

ko to češlja one uspomene?

XIV POETIKA KRATKE PRIČE - REČ

Reči nadžive i usta koja misle da su ih već progutala.

Bacam ih
zatrpavam
a
one
skoče
kao
glasni
epitaf
na
mene