Napisao je dve rečenice, preklopio papir, stavio u kovertu i krenuo ka Pošti. Usput se sudarao sa nepoznatim stvorovima, saplitao, padao i ustajao, pa brisao se rukavima, a niko ga nije zaustavio i pitao da treba li mu nešto. Sav zamazan i modar, pipnuo je ogradu stepiništa ispod Pošte. Pružio je nogu i tako ostao. Ukočeno telo nije moglo dalje. Poput statuete sa nedalekog groblja, primao je kišu, listove i vrapce. Samo mali mozak još uvek je pulsirao. Pitao se: šta ćemo mi ovde? Izvukao mu je je kovertu i otišao sam. Za razliku od njega, precizan je bio. Popeo se na most, izvadio list i bacio u mirnu, pretponoćnu reku. Bilo bi mi drago kad bih smela da vam kažem sadržinu poruke. Nažalost, ne mogu i ne smem. Ni sama nisam svesna što sam ubacila list u kovertu kad je danas to crnobela istorija. Jasno mi je samo da je dobro što plovi pravo prema ušću. Stići će pre mene i obeležiti gde je najdublje za:
1.Zbogom svima..
2.Ženo, sada!
Нема коментара:
Постави коментар