Na vest da se ona porodila, da je beba živa i zdrava, da se uskoro vraćaju kući, osetio je nešto teško opisivo. Seo je na pod sobe, prste uvukao u starinski gisti tepih, sakupljao ih i opružao kao nenajavljena lupa srca. Pitao se kakav je taj čudan doživljaj. Pogledao je u prozor, ustao i izašao, prebacio pogled na nebo. Kiša. "Eto, ne mogu ništa, mokar sam do gole kože. Sutra, sutra..." Beba je bila krvava sa obe strane kože, grčila je prstiće i ispravljala, ciljala je na majčine grudi, ona ju je zagrlila i poljubila.
ПоезијаСРБ
Друштво књижевника и књижевних преводилаца - Ниш
Нема коментара:
Постави коментар