Napisala je jednu reč, zatim drugu, treću, četvrtu. Nastavila je bez prekida. Posle pola sata, vratrila se prvoj; izbrisala ju je i zamenila zadnjom. Onda je krenula dalje, reč po reč, bez zareza, tačke, bilo kog znaka interpunkcije. Kad je, slučajno, na interpunkciju pomislila, opet se vratila: iza svake reči stavljala bi neki. Malo je zastala i izbrisala svaku tačku. Nedugo posle, ponovo je ubacila, ali ne po jednu jednu, već uvek po tri. Zašto vam ovo pišem? Zato što neću, kao što ni ona nije htela, da ostavim praznu stranu poput jednako prazne duše.
ПоезијаСРБ
Друштво књижевника и књижевних преводилаца - Ниш
Нема коментара:
Постави коментар