Sedi, sedi, leži. Nešto misli il' se pretvara da razmatra unutrašnjost odigravanja. Zbilja, kada ćutiš, kad si miran, ne znaš koliko je sati, mora da je gomila čudesa u toj ukočenoj glavi. Ta čudesa, najuže su vezana za stvarnost. Stvarnost si baš ti, ma koliko bio ubeđen da si samo talasna dužina isprepletanih moždanih šumova. Bilo mi je dosadno da se stalno vraćam istom mestu istoga dešavanja, ali jako me je zanimalo da li misli ili samo deluje kô da shvata nikom znana sučeljavanja.
Pre tog nisam smela, al' kad su ga sahranili, sela sam i počela da mislim kao on sa kim trulim kao daska.
Нема коментара:
Постави коментар