Kada je mrgodno pogledala sveštenika, znala je da se tako nešto mora dogoditi. Ušla je u crkvu bez namere da narušava pravila, ali morala je salom proći da bi izašla na drugi kraj zgrade gde se nalazi uzan hol za vernike namernike. "Nemam snage ni vremena da skidam postere sa apelom za pomoć detetu u borbi sa biti-ili-ne". Povukla se u ugao pazeći da ne padne niz stepenište; ne zato što bi se povredila (već je duboko povređena) nego da ne bi digla masu na ustanak. Liturgija je trajala, ljudi su ulazili, izlazili; puno njih joj je prlazilo i pružalo novčanicu. Pogledala bi ih neobjašnjivo, ali nije pričom želela da narušava ceremoniju. Osetilo se kandilo i miris sveća. Elegantna vrata su se otvorila, starešina joj se približio:"Ovako više ne smeš nikada!" "Oprostite, nisam htela.." "Ja pričam! Ćuti! Ne, ne i ne!"
Mrgodni pogled joj je pao s njegovog lica na svetliji pod pa stepenek po stepenik do ulice gde ga je pregazio autobus - kada je iza leđa starešine videla puno vernika koji su palacem, drugim, i trećim prstom desne ruke mahali novčanicom.
Нема коментара:
Постави коментар