Pretpostavljam da me danas čeka puno obaveza. Moraću da razmislim kako ih pravilno rasporediti. Možda grešim što ih nikada ne zapisujem. Neko mi je rekao da je tako lakše, jednostavnije. Uzvratila sam pitanjem da li i on tako postupa. Ništa mi nije odgovorio, samo je pogledao na sat, prekinuo razgovor i nestao. Duboko sam se unela u tumačenje ove preporuke. Šta ako zapišem da prvo moram obaviti to-i-to, a iznenada iskrsne nešto veoma hitno? Priznajem, uplašila sam se. Čovek koji mi je rekao ono, ubrzo se jureći vratio: "Videla si moj sat? Nemam ga na ruci!" Okretala sam se oko sebe, zavirivala ispod stola, stolica, ispod kreveta... nigde sata. Čovek je pobledeo i seo. "Šta ću sad? Nemam para za drugi, a ovaj je bio, ionako, poseban. Kako bih bacio pogled na njega, znao bih šta koja brojka označava. Izgubljen sam totalno. Nemoćan sam, nemoćan." Meni je odmah glavom zapištala obaveza prva:
"Zagli ga i reci da je mudar i bez sata!"
Učinila sam to, čovek je nasmejan skočio i opet nestao. Iz daljine sam čula:"Hvala!"
Nema na čemu, nema; ali, gde nestadoše moje, od jutra pretpostavljene, obaveze?
Нема коментара:
Постави коментар