Želela je da napiše roman o životu čoveka koji se uvek ponašao kao čovek. Posmatrala ga je često, pratila od kuće do povratka u nju. Jednom ga je zamolila da je primi unutra, da popričaju. Pristao je, potvrdio neizmenjenu ljubaznost. Po dogovoru, u ponedeljak, zakucala je slabo pa jače. Čekala je pet minuta, pola sata, sat, dva, sela je na stepenik misleći da je izašao nakratko negde. Oko podneva, glava joj je bila naslonjena na vratima. Uspavala se od čekanja. Odjednom se probudila, pokucala. Tišina. Na staklenom delu, zagledala se u svoje lice. Prvi put je videla neverovatne promene. Nije samoj sebi ličila na sebe. Odraz je bio čovek, tema željenog romana. Udahnula je duboko, otključala vrata, ušla, otvorila svesku i napisala: "Danas mi je osamdeseti rođendan, hvala na poklonu: nada i vera u ono čega nema."
ПоезијаСРБ
Друштво књижевника и књижевних преводилаца - Ниш
Нема коментара:
Постави коментар