Kada bi ostala sama, postajala bi ispunjenija. Okruženje u kome je živela uticalo je na silne ružne osećaje. Kada bi nekog bilo blizu, iznenada bi pala, izgorela se i da ne nabrajam više. Čuje li hod prema vratima, zatvaranje kapije i tišinu u kući, iznutra bi se nasmejala. Nekada bi uzela i olovku, otvorila svesku, počela da piše, ali naglo bi odustajala. I sveska je neko ko je uznemirava. Šuštanje listova, trag mastila - sve je ponavljanje bolnih događaja. Tako je. Nepomično će ležati i živeti. Strašno. Tišina je drži vučjim zubima.
ПоезијаСРБ
Друштво књижевника и књижевних преводилаца - Ниш
Нема коментара:
Постави коментар