Neko je otvorio,
škripeći je ušao,
pa usporeno krenuo
prema sobi, meni.
Nisam spavala,
sve sam budno pratila,
mada jesam bila
umorna i snena.
Nešto je šušnulo i pitomo zvecnulo,
zatim - palo
- rasprslo se kao
nada, vera, očaj.
Nisam znala o čemu se radi.
Bolje je što nisam.
Šta bih tada? Šta?
Privukla sam tastaturu
i
otkucala:
"Nešto se dešava-
to se često ponavljava
bez ikakvog objašnjenja
ali zanavek ga ima!
Drhtim, dakle
nisam mrtva,
škripi, puca
strah!"
Нема коментара:
Постави коментар