Prijatelji su dolazili do vrata, zvonili, kucali...
Ona bi, posle desetak minuta, prišla, pogledala ih i izgovorila tiho: "Molim te, vrati se. Malo bih da odmorim sama."
Vraćali bi se, ali nastavljali da je pozivaju telefonom. Nije se javljala, čak ga je i isključila.
Među ljudima je počela legana panika. Dolazili su do prozora, obilazili kuću sa svih strana; nije vredelo.
Prošlo je oko mesec dana, jedan se, ipak, usudio: naslonio je prst na zvono pred vratima. Tišina. I njega je isključila.
Ni danju, ni noću, u njenoj kući nije bilo svetla. Nije izlazila. Prijatelji su se zabrinuli: " Kako živi bez hrane?"
Posle dužeg dogovaranja, pozvali su policiju, objasnili i zamolili da provale.
Policajac je prišao kući...
... ona je otvorila i izašla nasmejana sa jabukama upakovanim kao poklon:
"Hvala na saradnji, bili ste mi divna inspiracija za najkraću priču:
LJUDI NE RAZMIŠLJAJU MNOGO DOK IM SE NE PRUŽI SMRTNI POVOD ZA TO"
Нема коментара:
Постави коментар