Lagano je prolazila gradom i izbegavala mesto kome se uputila.
To zaobilaženje moglo bi se protumačiti višeznačno: ili je zaista zaboravila odaklle potiče, ili je bila zamišljena kako svaki poeta, ili.. mislim da je to posredi, setila se one davne večeri kada je naslutila da je niko ne želi razumeti.
E, tada, rekla je "zbogom, živote", krenula ka .... ali sela na izdvojeni deo trotoara i zaplakala. Bila je mlada, previše mlada da bi znala gde je to "ka..."
Ljudi su prolazili, nisu je videli, osim para- momka i devojke. Nečujno su joj se približavali (verovatno su imali vlastitog iskustva s nedoumicom "zbogom ili ne") .. šapnuli joj "devojko " (nisu hteli "devojčice, dete", ne) " o čemu se radi? Reci nam... slobodno... puno bi nam značilo da razgovaramo s tobom!" Zaplakala je glasnije, oni su ćutali, rukom je pomilovali po kosi... "Ne plači..ili, isplačći se, ali reci - kako ti možemo pomoći.."
Nešto se odigravalo u njenoj imaginarnoj prirodi- bila je ranjena ptićica, uvela biljčica, romor kiše i potoka... i nije mogla ni reč da izusti...
Da, zato je sad zaobilazila to mesto, a želela , ipak, da ga opet vidi--
jer nije joj bilo jasno šta se desilo te noći.
Očigledno je da se vratila životu, ali , ali... koji dao nje je to učinio..?
Sada bi, ali i ne bi, da pročita vlastitu biografiju..
U redu, biografijo, neću ti prići... evo, ovo nekoliko suza samo je pozdav tebi kao istoriji ove preobimne knjige, i one prethodne , i meni..da, prihvatam, prihvati i ti, i meni... o.. da, i
meni.
Zastala je i vratila se... ni to ne znam - gde
Нема коментара:
Постави коментар