"Dan kao svaki drugi" - rekao bi nepoznavalac suštine dana. Ovaj nije bio, ni u kom pogledu, takav.
Taj dan... (osećate li razmak između glasova?) ..taj dan.. oh, taaaj. Kako pomislim na njega, razbistri mi se jarka noćna tama. Svanulo je jutro ("a šta bi drugo svanulo?" opet se pita nepoznavalac unutrašnjosti književne reči)
Jutro je lagano osvetlilo grob i prisutni su se razišli. Sahrane nema.
Ne zato što ni pokojnika nema, ne. Jenostavno zato što je dan balsamovao telo pisca astralnih doživljaja, a takvo telo ne možete zakopati!
Dakle, taj dan je bio sasvim poseban. Jesam umrla, jesam, ali i dalje sam na mestu odakle sam došla
Evo oka na dlanu
bicepsa pod kažiprstom
i srca koje Partenonu piše
"Dragi , sećaš se kad sam te zamolila - nacrtaj mi dom, Parti?"
Нема коментара:
Постави коментар