Dete se nasmejalo i potrčalo majci u zagrljaj.
Igrom slučaja, saplelo se, palo i zaplakalo. Igrom drugog slučaja, majka se nije uznemirila. To dete imalo je sreće- palo je preko majčinog trbuha (odakle se rađa dete?).
Detalj: ona je pretpostavila da nije još doraslo toj brzini i oduševljenju (nikada se ni na tren nisu ratajali) Potrčala je i sama prema njemu, u trenu pala da bi ga zaštitila. Zato se nije uzbudila- šta je krv na kolenima, bradi, prstima i pseća fekalija na usnama, prema onome što bi bilo da je maleni pao i prošao isto?
E, to ne bi podnela; podnela bi prijavu protiv odgovornosti majke u sebi;
presudu bi donela ona van, koja neprestano misli na blago nesagledivo izašlo iz zaštitnog trbuha. Rez na njemu od pre par godina, pečat je prihvatanja odgovornosti i po cenu smrti.
Sine, želim ti ... želim... osetićeš jednom šta.. (sada? dobro, do..bro - Egziperi će ti pokazati zvezdu sa koje ti šaljem svoje srce; ono ne umire nikada)
Нема коментара:
Постави коментар