"Znate, Vaše pesme su tako dobre da ih ne smem objaviti; niko ih neće čitati"
"Oh, iznenadili ste me kvalitetom kratkih priča, ali ne mogu ih smestiti u prostor namenjen romanima; prošrite strpljenje i jednoga dana, možda, možda..."
"Čujte me dobro, radim na širenju ostataka strpljenja, a radujem se što sam ono što baš jesam, bez predubeđenja.
Niko me ne može raniti, ni saseći dlaku pod mišicom.
Ja sam jedinstvena
nigde takve nema
nigde, nigde!
Ne postojim ni u ličnim sentencama umnoženih snova!
Dokaz - ko to piše Vašim noktima među svojim zubima?
Da... možda...da, da, da
Нема коментара:
Постави коментар