Gospodin je pošao na svečanu dodelu priznanja za ... ne pitajte šta, već, da li je stigao. Nije, pao je i ostao bez moći hodanja. Ni to nije sve; analizom je dokazano da ništa nije slomljeno, nego da je tako mozak odlučio.
"Dobro", odmahnuo je i sačekao priznanje kod kuće.
Došao je predsednik žirija da mu ga lično preda, ali.. on je bacio pogled preko prozora u teren od trave, a možda i dublje.
"Poštovani, ne vidim Vas... kako izgledate?"
Predsednik se začudi "S kim ja to imam posla?"
"Ne znam šta bih Vam odgovorio, nije bitan moj lik, već , šta Vam se desilo?"
Gospodin zaćuta, pruži ruku da primi priznanje. Predsednik mu ga učtivo pruži, pazeći da ga lepo postavi na dlan... u tom trenu gospodinu je tremor izbacio povelju još dalje od pogleda.
Predsednik se osećao kao osuđenik.
Gospodin je bio dželat.
"Predsedniče, izvinite, takva je presuda. Onaj koga boli nije taj koji pati, najteže je onome koji to unese u srce i dopusti da ga bode i saseca. Zbogom , predsedniče."
"Zbogom, gospodine. Oprostite, a gde je povelja?"
"Čeka Vas na onom svetu"
Hvala
Hvala.
"S kim to gospodin razgovara?", reče predsednik i zaplaka.
Нема коментара:
Постави коментар