1.
Ako toliko godina
nisam učinila ništa protiv
presude na bol,
zaboravlću da postojim
a iz tela presaditi
srećnu nadu
osuđeniku broj 2
koji se buni i traži pomilovanje
2.
Pitaju me
"zašto?"
Smejam se i
plačem.
Ne zbog kajanja,
ne;
teško je objasniti...
zato ne objašnjavam -
mislim.
3.
Kružim,
kružim,
od vrbe do lala
4.
Dan je prekratak,
noći nema.
Vraćam se danu,
a
noć neka odluči
kada će stići.
I to čekam,
nenaučena na pobunu.
5.
Ako toliko godina
nisam učinila ništa protiv
presude na bol,
napisala sam dnevnik
šta je trebalo
učiniti...
(kako to da nisam razumela sebe?)
6.
Vetar se ne čuje,
ni trava ne priča.
Dakle, tu je,
lagano raskopajte
i
čitajte.
7.
Eto noći,
čita s vama -
ne mudruje.
Drago mi je,
drago.
8.
Sad
pažljivo slušam..
Da, da, da,
trebalo je,
jeste,
DA!
9.
Ne zahvaljujte mi,
molila bih!
Ta sreća i nada u meni
nije bila moja,
već,
korena vrbe
koji je i stabla lalama
gotinama kidao.
Zato nasmejana plačem.
10.
Uzmite sve!
Trebaće vam,
hoće;
11.
Mislim da je to na kraju dnevnika tamno podvučeno.
(a lično,
ništa mi nije bilo jasno, ništa
Kome?)
12.
Uzmite sve! I od nade, i od sreće
više!
Uzmite mene!
Нема коментара:
Постави коментар