VIII
Sedeo je na klupi i čekao prijatelja.
Svakog ko je stao pored njega pitao bi : "Videli ste direktora Gimnazije STEVAN SREMAC?" "M.M?" "Ne-onog raniijeg, N.N, stalno smo dolazili ovde..." "Ne... nisam ga video..." "Ni ja.." "O, davno, davno..."
Penzionerski dani teku; i kiša je počela da teče kao sećanje.... znate ono pravilo - što si stariji, bolje se sećaš višedecenijske prošlosti nego jutra, sat pre tog popodneva...
Čovek se prepustio svemu kao noge što su postale izdvojeno carstvo nebesko, ali i dalje je čekao. Prijatelj je negde (ko zna gde i od kada) mirovao, a on je mislio na njegovu sekretaricu koja je umrla iznenada - mlada pre više od petnaest godina.
Oko ponoći, na praznu klupu skočili su petnaestogodišnjaci slaveći završetak predgimnazijskog obrazovanja.
Neka vas to ne brine; klupa je spremna na sve; i ako pukne -pa šta? Napraviće se nova i odmah biti istetovirana
Ponavljam - nije važno; bitno je da na klupi nešto diše.
Нема коментара:
Постави коментар