Liznula je lice, vetru dala pramenove ,
pa obukla košulicu plavičastosnežne svile.
Pružila je obe dlana
nekiim rajskim
ogledalima,
svoje oči, njihovim očima, i?...
Ta dubina, prodor vida,
očekivanja i nadanja,
sve visine,
svi vrtlozi,
šapat dana,
boje mraka
ni trag nisu ostavili.
Jedno joj je ogledalo
sâmo sletelo
do usana -
kako ničim nije dočekano bilo ,
palo je na pod,
pobeglo u maramu -
one druge,
one tamne,
njene strane
Meseca.
Svežite je oprezno:
uspomene bockaju
razrezuju
probadaju
post, post, post
memoriam
apsolutnog JA
kamin(n)gsi
Нема коментара:
Постави коментар