Izgovorim glas i razlegne se
eho.
Zapravo,
ne izgovorim ja ništa;
slučajni uzdah je dovoljan da
otpočne duga melodija.
Nekad je aritmična,
poput dirigenta u grudima.
Nekad je veoma skladana,
e, ta je i upozoravajuća:
kako podneti usklađenost bez orijentacije?
Ko je sluša, zaplače i baci cveće.
Ne pristajem na tako ujednačen eho
iskazivanja delirijuma.
Da li Tutankamo uživa u tihom vetru na svom ramenu?
A Partenon, pčela, mrav,
a list ruže -
u tihom hodu paukâ?
Ni meni ne prija,
zato ćutim dok pojačavam snagu
lirskodramskih rapsodija
do najudaljenijih
galaksija.
Kad odjekne najsnažnije
biću spremna za
...
da...
upravo
za
TO....
kamin(n)gs
Нема коментара:
Постави коментар