Dugo je mislila o pesniku za koga je davno čula, ali nikada nije imala vremena za detaljnu analizu njegovog dela.
Prolazili su sati i sati, dan za danom, meseci i godine, a ona je sve opsesivnije ćitala.
Kako je živela sama, niko nije primetio da bledi i postaje tanja. Nije čudo: nije jela, nije pila, ni disala, samo je plakala i, povremeno, ubacivala po komadic jabuke u usta pesnika sa kojim se saživela.
Da, evo,upravo sam naišla na priču o njoj. Odnekud mi je poznata, otkuda - ne znam.
Malo ću zaviriti... oprostite - mnogo ću, samo da progutam ovu semenku neke voćke....i obrišem lice od ... kiše. Kiše?
Koje je doba? Ko sam ja? A ti?
U redu, u redu, evo pesme: čitaj, čitaj, ma ko da si, a ja ću pisati, pisati, pisati i čistiti jabuku od tačkica u semenkama...
A ko će paziti na kišu???
Нема коментара:
Постави коментар