Drag mi je sused, učitelj u penziji, i njegova žena, i prijateljica na kraju trga, i železničar blizu parka.
Dakle, dragi su mi svi ovi divni ljudi na pragu stote godine života. Uopšte ne izgledaju tako; smeju se, ne koriste naočari, hodaju bez štapa. Oduševim se kad ih vidim, kada me pozdrave
"Kako si, kako, dete?"
Stalno mi je na pameti isto pitanje: hoće li iko od njihovih rođaka zaplakati kada umru (a već su im i grobna mesta platili - na rate)?
Ako zaplaču, to će biti plač nad vlastitim životom. Zavideće i moliti se da ih, bar po dugovečnosti, naslede.
Ja ću se srdačno nasmejati, najglasnije no ikada: čuće me i pridružiti se veselom pogledu na :"što sam, ko sam? Samo sanjar koji mre da bi nastavio san pod sasušenom korom dana, (jer on diše i razlistava novi) "
Hvala na jedinstvenim primerima stvarnosti imaginacije egzistencijalizma, hvala!
Нема коментара:
Постави коментар