XIX - OH (Ipak, pesma mora biti kovčeg za urlike...)

1

Evo Sunca -

trećieg dana jada.

Kad on prođe,

za-

plakaće Mesec

On 

ne 

zaboravlja,

on

nastavlja

kao pesnik s one strane 

rana

2 

Ima dobrih i 

loših ljudi

ima cveća i 

otrova ima

svega, svega

A

života?

Pričaj mi o njemu,

mama.

3

Zaboravi juče, 

smesti ga u pocepane strane

i gledaj bljesak paljevine

ostalo ti je samo

Danas 

Samo 

a 

Suviše...

Divno!

4

Gledam ljude

decu,

ptice,

gledam oblak.

Hoću da ih 

urežem u

pamćenje,

pa zažmurim,

a ono se

ne buni -

ipak, ipak,

grlilo je

tek

prazninu

da ni sebe ne bih videla  više,

snu

5

Sećam se pesnika,

ne samo jednog,

sećam ih se,

oh, toliko

da bih potrošila

život

ponavljajući reči

koje su mi

ostale u 

uzvicima

"jao" "to" "hej" "ne" 

Sećam se pesnika

koji se neće setiti mene

Dobro je, dobro,

moj bol

postao je

magla.

Hej?

6

Usred grada

povrh brda

sanja ptica

da još leti

kao jad

kao muka

bledog starca 

bez 

udaha..

7

Majka moli dete da ne plače

slušam majku,

slušam dete,

slušam vetar,

slušam kišu,

lavež psa,

mjauk mačke.

Cedim srce -

reč po reč.

Cedim dušu -

potok soli.

U pustinji sedim sama,

a

pesak mi ponavlja:

"mama,

mama...

ćuti sine,

majka ti je pod leđima."


8

Da nisam to što upravo jesam
sve bi bilo drugačije
Nijedan strah ne bi poszojao,
ni suze,
tremorii,
aritmije;
stvarno,
od toga ne bi bilo
ničega !
Digla sam pesnicu i
bacila je u krvavi okšaj.
Sad ima svega:
i muke, gladi, i propasti,
ali
ima,
ima, 
gravidira do beskraja.
I dinoasaurusi su videli čuda,
gađali se beonjačama,
puzili i padali,
ali jesu, jesu, videli su!

Ja sam to što možda nisam -
druge nema -
mora da sam...

O kraju ne bih -

ko ga je doživeo?

9

Prijatelji moji,
nemam ničeg do univerzuma:

razlaže se,
umnožava,
ide gore,
pada još,
delje telo,
dograđuje,
ni za šta me ne pita,
ali zna
moje mesto,
ona hemisfera.

Prijatelji moji,
letim svuda
kao zvezda,
plovim tokom kao
senka
Sve u svemu
ja sam dokaz za


"nudim krv za prijatelja!"