Pisala je nešto na klupi u parku. Bilo je kasno. Slabo se videlo. Zapitala sam se, zašto ne koristi laptop ili mobilni, ipak, jasnije se vidi. Ne, ona je okretala stranice sveske i podrezivala olovku. Odjednom, osetih još jedno čuđenje: ko danas piše grafitnom? Prišla sam joj bliže, sela na klupu preko puta njene i posmatrala dalje dešavanje.
Nije ni pogled bacila na mene. Usredsređena na to što piše, ni kapkom nije zadrhtala kada je palo nekoliko kapi kiše. Čulo se šuštanje listova, ali ne njene sveske, već drveta iznad moje glave.
Šapnulo je: "Idi kući, dosta nam je prelistavanja uspomena kada si bila uplakana i tužna, zaljubljena devojčica."
Нема коментара:
Постави коментар