„NEKAZANO“ - četvrti broj časopisa

SEĆAM SE

http://nekazano.me/poezijom-protiv-korone/ostani-kod-ku%C4%87e-ostani-doma-marina-adamovi%C4%87.php

Sećam se još uvek ranih osnovnoškolskih dana. Učitelj je bio čovek pred penzijom,
ne mogu reći: dobar, fin, učtiv , ne  samo STROG . Nemirne dečake, vaspitavao je udarcem
drvene pernice o glavu. 

Ipak, bio je neobičan po predavanjima iz matematike, srpskohrvatskog, prirode, društva..
Sve je pokazivao na primerima: na slikama, bubama, komadićima slomljenog pruta.. 

Jednog dana, postrojio je odeljenje ispred glavnog ulaza i rekao 

"Idemo prema Bubnju, ali pazite dobro! pod vama će biti veliko ulegnuće zemljišta, a vi na
obodu 100 metara visokom.

Pogledali smo se začuđeno zagolicane pažnje.

Idemo!

Ljudi! Niko nije bio umoran, neposlušan, žedan , gladan... Jedva smo čekali doživljaj 

"E, ovde polako, jedan za drugim, držite se za ruke.. spustite se dole, sedite i pogledajte
dobro:

"To je, đaci ,VIDIK.

Sunce je lagano zalazilo, a on svečano  izgovorio 

"Koja je strana sveta u pitanju???  ZA-ZA-ZA-ZAPAD! ustanite i pružite levu ruku prema
njemu, ispružite i desnu - ona pokazuje I-I-I-ISTOK!

Sedite opet i pogledajte u najdalju tačku: nebo i zemlja dodiruju se (vidite -  pravo, dole ) na
HORIZONTU"

Dan je bio kratak. Želeli smo da traje bar 360 puta duže.

Hvala, Druže učitelju Gojko Veljkoviću! U drugom OŠ “Moša Pijade”, osećali smo se kao
astronomi na važnom zadatku!

Sada, kada me trese psihička groznica, setim se blagog vetra pod srebrnim Suncem kako
miluje travu jedva vidljivu golim okom , a vazduh opojan gutam, gutam i tonem u San odanog
pionira zaljubljenog u ŽIVOT do beskraja

“Tvoja omladinka

Ja”