HVALA, DEKO

 

Imala sam deku, Živka.

Živeo je u Nišu, izgradio kuće u velikom dvorištu (ni nemačke bombe nisu im mogle ništa).

Čovek je bio odličan prevoznik robe državnih preduzeća - drzavnim preduzecima zaprežnim vozilom sredinom prošlog veka (još se sećam divnog konja Idže , junaka kilometara i kilometara) . Održavao je i šumu, vinograd, šljivak, kuću u zaplanjskom selu Vilandrica.

Tamo smo išli za vreme raspusta - milina: vazduh, mleko, domaći hleb, voće, povrće bez obaveznog pranja i držanja u soda-bikarboni, jutra uz žagor domaćih životinja...

Oženio je Slovenku Minku, dobio tri potomka, okupljao rodbinu od Vardara pa do Triglava. Kakvo vreme u doba Tita! Slavio je Sv.Arhanđela Mihaila, ali umeo da se veseli kao kum na svadbama, rođendanima. Čuvao je unuke bolje od očeva.

E, deko, deko..

Sada sečemo tvoje šume , ostalo su posekli ko zna koji posetioci.

Pišem da bih ti se (možda prvi put javno) zahvalila - polako mi akumulatori gube snagu, treba ih zameniti.

Danas je, dekice, sve papreno. Baš mislim kako da kažem sinu: "e, daćeš mi 40-ak hiljada za baterije?" kad naiđe tvoj 7. ili 10??? praunuk i nasmeje se: " Teto, evo ti 37.000 i 100 evra od sada posečenog dela"

Hvala, deko! Pomažeš i sa Onog sveta.