NEKAZANO KAZUJE

SRCE DEKA ŽIVKA

Nisam sigurna je li slučajno, ali uvek kada se raspiše konkurs za pesmu pisanu narodnim jezikom, tj. bilo kojim dijalektom srpskog,  glavom mi proleti događaj iz rane mladosti.

Moj deka Živko rodom je iz Zaplanja. Živeo je u Vilandrici, dok mu mesto prebivališta nije postao Niš.

Oženio se Slovenkom (Minkom), dobio dva sina i kćer. Radio je kao prevoznik za državne firme - zaprežnim vozilom na čelu sa dragim konjem Idžom. Pored toga, obrađivao je, održavao voćnjake, šumui čuvao dom na selu.

Izgradio je dve kuće i u Nišu, tako da je u istom dvorištu bio sa svim unucima. Čuvao nas je kao malo vode na dlanu.

To što izgleda nikada neću zaboraviti jeste sledeće:

biciklom me je često vozio na časove dodatne nastave (nalazio bi vremena i za to!).

Sa sedišta iza, pitala sam ga jednom nešto koristeći  zamišljenI dijalekat njegovog Zaplanja (da bih mu bila draža), ali on je odgovorio:

"Bože, sine! Ne kaže se tako!"  Uzvratio je književnim, službenim jezikom. Od tada, bio mi je još miliji! Obožavala sam gramatiku, lingvistiku, pravopis. Naravno da je deka koristio i dijalekat, i književni, ali osećao je duševnu potrebu da bude i prosvetni radnik.

Živko Kostić je iz dela Srbije u kome je i Branko Miljković živeo, da se zna! Kojim je jezikom Miljković  govorio tokom studija na Filozofskom? Kako je pisao u časopisima?!

Deka Živko je više od roditelja svojih unuka brinuo o njihovom obrazovanju. Znao je raspored  časova, učitelje i nastavnike. Nikada ga umornog videla nisam.

Deka je dao sve da mu naslednici budu đaci generacije.

Na svim jezicima na kojima smo se sporazumevali, ispisujem veliko HVALA (FALA) zaštitniku omladine.

NOVI ŽIVOT

Pre odlaska na spavanje, počela je pakovati što više misli. Htela je da ih lepo smesti na dnu ormara, da ih zaključa, ostavi da odmore. Ne samo od nje, već uopšte. Krenula je od tadašnje, pa jučerašnje, prekjučerašnje i pra, pra...Mirno ih je slagala. Pazila da ne zaboravi one najsitnije. "Sloboda mi je neophodna, krećem na put u novi život. Tamo ću pronaći odgovarajuće, mnogo lepše i savremenije." Već je otkucalo 12, nije završila i nije htela ni na spavanje.

"Ovo sam davno planirala. Ima nade, ima, ima. Uspeću." Ušla je u kupatilo, malo se umila, presvukla. Vratila se da nastavi. Gledala je levo-desno: "tebe ću, i tebe, da, i one iza." Kazaljke su kružile i gledale je nasmejane. Ona je delovala umorno i sanjivo.

"U koliko mi kreće bus?" Tražila je kartu da proveri. Gurala je ruke u džepove odložene odeće, u torbu kraj kreveta.

"Nema je!"

"Tu sam", reče karta.

"Gde?"

"Ovde, ovde!"

Ona pade preko kreveta sasvim iscrpljena. Karta se javila iz prve misli, iz ormara. Na to su ostale skočile, počele uobičajeno sudaranje i gužvanje zamišljene nade.

U nadi je bila karta.

 

 

https://drive.google.com/file/d/17rLsk5Bwr_1cPy7FfRS7VILvSNPTR8b1/view?usp=sharing 

171.

 SLUTILA JE SVANUĆE

Cele noći, oči su joj bile širom otvorene. Znala je da će se desiti to što

je dugo očekivala. I ne samo - očekivala - nadala se iz petnih žila.

Princ na belom konju ne postoji, ali konj na beloj livadi- da.

E, njega je čekala. Lagano je otvorila prozor, sklonila saksije sa

cvećem i obrisala sims. Vratila se krevetu koji je mirisao na sedlo.

Udahnula je duboko i... osluškivala. Šta ako joj se nada ne ostvari?

Ne... nije moguće. Prošlog je jutra videla tragove kopita, aii probudila

se kasno i , osim talasanja cveća, ničeg više ne bi. Usmerila je pogled

ka zvezdi na zalasku... moguće je da je konj uzima za amajliju...

Nije izdržala više; spakovala je svoj život u maleni ranac, njega stavila

na leđe i opet prišla prozoru;

"Hej! Da! Evo ga!! Nisam uzalud čekala!" Bila je u pravu - prvi zračak

Sunca jasno je ukazao na konja u galopu. Pružila je ruke da bi je

liznuo, nagnula se i... u pravom trenutku, konjić je dojahao. Ipak,

nečeg se setila: "a sedlo?" Znači, on je bio i u njenoj sobi pripremljen,

a ona je sanjala da nema nade ni za šta... šteta...

Dragi moj, tako si dobar... evo, idemo..

preskočila je prozor ili je on ušao po nju... sasvim nebitno.

Ova priča ima srećan kraj!

Devojka na svetlom konju leti prema Nikada ne reci nikad...

C(s)veće ispod prozora toga dana dokaz su da iluzija nije metafora-

ne! Iluzija je da stvarnost zaista postoji, dragi moji.

174

BIOGRAFIJA

Lagano je prolazila gradom i izbegavala mesto kome se uputila.

To zaobilaženje moglo bi se protumačiti višeznačno: ili je zaista

zaboravila odaklle potiče, ili je bila zamišljena kako svaki poeta, ili..

mislim da je to posredi, setila se one davne večeri kada je naslutila da

je niko ne želi razumeti.

E, tada, rekla je "zbogom, živote", krenula ka .... ali sela na izdvojeni

deo trotoara i zaplakala. Bila je mlada, previše mlada da bi znala gde

je to "ka"

Ljudi su prolazili, nisu je videli, osim para- momka i devojke. Nečujno

su joj se približavali (verovatno su imali vlastitog iskustva s

nedoumicom "zbogom ili ne") .. šapnuli joj "devojko " (nisu hteli

"devojčice, dete", ne) " o čemu se radi? Reci nam slobodno puno bi

nam značilo da razgovaramo s tobom!" Zaplakala je glasnije, oni su

ćutali, rukom je pomilovali po kosi... "Ne plači..ili, isplačći se, ali reci

- kako ti možemo pomoći.."

Nešto se odigravalo u njenoj imaginarnoj prirodi- bila je ranjena

ptićica, uvela biljčica, romor kiše i potoka... i nije mogla ni reč da

izusti...

Da, zato je sad zaobilazila to mesto, a želela , ipak, da ga opet vidi jer

nije joj bilo jasno šta se desilo te noći.

Očigledno je da se vratila životu, ali , ali koji dao nje je to učinio?

Sada bi, ali i ne bi, da pročita vlastitu biografiju..

U redu, biografijo, neću ti prići... evo, ovo nekoliko suza samo je

pozdav tebi kao istoriji ove preobimne knjige, i one prethodne , i

meni..da, prihvatam, prihvati i ti pozdrav meni.

Zastala je i vratila se, mada ni to ne znam gde uopšte.