ПоезијаСРБ

ПоезијаСРБ
Друштво књижевника и књижевних преводилаца - Ниш

петак, 01. фебруар 2013.

CIKLUS - PESME U PROZI 10-19

10.


Postoji priča o danu koji predstoji.

Zamišljeni mudrac nije otkrivao tajnu, samo bi ponekad izustio :" stiči će dan...." Ljudi su mu prilazili, tiho bi pitali "kada?" On bi ostajao nepomičan, očiju prilepljenih za čudo neviđeno....ništa ne bi odgovarao. Svi su osećali da se nešto presudno kugli zemaljskoj priprema. Glasine su letele poput olluje, lomile listove nade u bolje sutra. Noć je ubacila u tamnicu sva iščekivanja. Ona su plakala, sudarla se u nemuštoj tami. Kip mudraca je bio prekriven hiljadama pitanja od misli iste boje. I..tako je vreme proticalo. U jednom trenu začu se glas. Svi su potrčali iscrpljeni ka mestu gde je junak ove priče sedeo i gledao u sunce na pomolu. "Stgao je dan." Ljudi su se začuđeno pogledali, nisu više imali snage da pitaju šta će se desiti. Mudrac je podigao ruku prema svetlosti i nastavio kao da samom sebi odgovara: "još jedan dan je stigao- isti kao onaj juče" Ljudi su spustili glave postiđeno i tek tada shvatili da ne treba puno mudrosti da bi se život odgonetnuo. Svaki je dan kap večnosti koja se, ipak, može preliti. Nećeš otkriti nšta novo: živi kao da  je prvi i poslednji, ali - živi.


kamin(n)gs
  

11.

U velikoj sali Savesti odvijao se proces između Svesti i Intuicije. Sudac je prstom pokazao na gomilu dokaza pos šifrom "šut i otpad duše". Prvo je upitao Svest da li prihvata optužbu za rasulo civilizacije. Svest je glasno odgovorila "Ne, nikako! Uzimajući u obzir da je prisutni irelevantni stvor previše zaostao.." Tu ga Saves prekide "Dovoljno je, sedite." Na isto pitanje Intuicija se podiže, mahnu repom u znak pojednostavljenja odgovora, sede i pogledom ispisa pitanje Savesti:
reče li ti da si *Mihjar?

*Mihjar (Damaščanin) je, po svoj prilici, metafora - simbol borbe između zla i dobra.
kamin(n)gs

12.


izašla je iz tela i ostavila ga da nahrani vrbe. na dnu neba susrela je kamingsa. najsrdačniji doček do tada (doživljen?) ponebljen. nasmejani prijatelji su pristizali sa svih zvezdanih staza. nikada srećnija nije bila. bacila je pogled na dole-niklu- travu i zapitala karajona ; zašto se oni-tamo (nekako tužno) raspituju: kako ćemo sada bez nje? zašto je nema više? 
nahuatl je o!davno razjasnio kako izgleda carstvo bestelesnog- niko ga ne može osporiti, niko, iko... i ko se sada dvoumi da sam srećna, taj je previše udaljen od kosmičke poezije. neka, neka, ne treba mi... još ne..još

kamin(n)gs
 


13.


Cele noći je keruša lizala (Jesenjine! ti to razumeš,не так ли? )  mlado, tek iznedreno štene.

U kućici je bio jastuk napunjem iverjem i otpadom... nema veze, ko obraća pažnju na trun kraj prepune trpeze... ona je , po nalogu antiistorije, obavljala svoj predani zov. Bilo bi suviše iracionalno kada bih rekla "joj, kako zanosni prizor".. to naslednici vukova ne razumeju. Razumeju samo da jezikom treba opipavati puls, otok krvi kraj pregrizene vrpce i ništa više..ništa... ono što smo mi nazvali ljubavlju, prikazaću vam slikom da biste bolje razumeli: mališa je oko ponoći prestao da dahće, a keruša je i dlje lizala zamišljeno bilo. cele noći je lizala uspomene...

kanin(n)gs


14.



na nečijem (ne-čijem?) prozoru je šetala svetlost, skoro slepa, ali ipak nije napuštala mesto nekog (ne-kog?) dešavanja. misli su me zabolele od preispitivanja (ne-pre- ispitivanja!) kako joj ne dosadi da bude sama i tako uporna da se prikazuje. zaustavila sam dah da ne propustim nešto (ne-što?)pa sam tako i ja postala slepa, ali ipak dovoljno jasna, oslikana senka njene prisutnosti. evo, potpisujem da to još niko nije video te noći, pa ni ona sama, jer se pretočila (ne-čila!) u moju saglasnost.

znači, ipak postoji prolaz između dva sveta kroz koji njihova unespokojenost postaje zajednički spokoj.



kamin(n)gs


15.



jesen je. osećam to po zagasitozelenom prekrivaču od pliša, po uzdahu sunca koje plače i moli vlastiti odsjaj da se vrati i po talasu dvokrilih nebeskih uzdanica. jesen je, ali ne u meni. u meni su četiri godišnja doba, koja se javljaju po svom nahođenju. danas me je posetio li tai po i zima mu je priredila dobrodošlicu. on je sedeo tako mirno da sam pomislila da ja ne postojim. iznenada je tiho rekao - 
A suze bez prestanka iz očiju mojih

Samo teku i teku.

uzalud je zima dozivala leto. jesen se učvrstila i u meni odajući počast zimskom caru leda i snegom ispisanih stihova. satima su dvokrile nebeske uzdanice raskidale tamu sepembarskog mûka. blještale su poove suze u padu - borova krošnja - moja bašta od pliša.

kamin(n)gs

16.


nebo mesec ja... ja nebo mesec...ja mesec nebo...mesec nebo ja - duša mu se igrala igra (la-la-la-la-la) ili je nekome davala znak. kome? kome? o! ne! ona je bila na sprovodu insekata i pevala oproštajno opelo (lo-lo-lo-lo-lo!) 
kada odrasteš - govorio mu je otac - moraćeš biti dovoljno mudar (ja? zar?) da rukovodiš životom po pravilima ljudskog jata. znao je da će ih (ne-na-merno (pa on je iz drugog jata)) prekršiti čim nauči da leti. i - eto. poleteo je. sada traži insekte po svom izboru a kad ih nađe u dovoljnom broju. sažali se i sahranjuje ih- ima za to posebno opremljeno groblje od gnezda kraj ružinog stabla.
na sprovod odmah  pozove i kamingsa da čita molitve kô autostoper iz dakome. a ko će kome ako ne svoj svome...ne?
kamin(n)gs

 17.

 ·

uvod u dramatičnu raspravu:

neću ništa od života. on hoće mene. evo, pristajem. dajem mu vene, pramen kose, ruke, noge, oči! ( da ne zaboravim) , pesmodrom i sve što uz to ide. hajde već jednom, pokupi me.

apres moi le deluge

toliko godina on razmišla kao da za uzvrat tražim apoteozu!
 mani me, živote, ne trba mi to. hoću sad i odmah da ti se predam, budem lično tvoja robinja. nije mi jasno kako neko (ili ...što) žvaće vreme i pljuje u moje pametne misli; ne prima poklone i to mi je život... zaista mi nije jasno. ko zna neka me uputi pravom životu, a ne ovoj umobolnoj krojačici smrti.

nastavak sledi (apres mois….)



kamin(n)gs




18.
samo što nije svanulo, a on je još hodao stazom nalik na laku noć. pred njim je teturao uzdah koji povezuje život i smrt...povezuje....ili je već povez  a o   a o   n   je i dalje hodao držeći u ruci mesečevo ogledalo. daleko je zora.... osećao je..tako daleko da se više nikada ... neće ... spustiti u svetloplavo - zeleno-modro davnašnje carstvo pogleda u TO

kamin(n)gs


19.

Dnevnik
razmišljam zašto je važno pisati dnevnik.
kao prvo, misliću na sebe; zatim, neću se zaboraviti i, ono najvažnije, produžiću život za par minuta koliko bi vam trbalo da to pročitate.
fusnota- ništa nisam podvlačila i brisala; nejasnio je jer mi se prosulo mastilo iz, nehatom probušene, bočice u glavi.
kamin(n)gs

Нема коментара:

Постави коментар