Marina Adamovic CIKLUS -UMETNIK I

Zadnji čin drame

Molim vas, pomozite! reče sjajna mimoza.

bila je okružena svojim plamom i samo što se u

pepeo nije pretvorila. Ljudi su čekali

dane kada će sazreti i ući u njihovu vazu.

Sada su namrgođeno prolazili i nisu ni

čuli vapaj. Ona je zaboravila na ponos

i uporno dovikivala. Uzalud… na

obgorele  loptice niko nije ni pljunuo.

Proleće zna kako ovaj očaj boli;

i ono je zato postalo 
tužna i ružna

jesenja sonata…

kamin(n)gs 

Draga noći

draga noći

pišem ti s ljubav

lju(di) me (po)

preko(toga) gledaju

rodila si pesmu nalik

na Mesečevu poljanu

sve u zelenom zvezde
se

okupljaju da joj

ležaj spreme

i ja sam

na sedefas(tom) galebu

doletela

da je do

hranim

a

ako reč posle

svega ne preživi

otvariću govorne makaze

i

saseći srce na slogove

kamin(n)gs

Kako

Kako ćeš podneti tam —nu stra — nu

lista za ars poeti —ca

šta ćeš s rukama koje be —že

od sti —hova

ne znaš — ti

a kako ću ja u te — bi

i dalje živeti — i

s osmehom gledati 
na

nomen —– scio

reci mi pes —mo

reci sa —da

pre puta obamrle

milosti glasa

kamin(n)gs

Prizori

Noć. Ni tišina nema mira. Uspinjem se i dotičem

pramičak oblaka. Tako je mekan i nalik na pticu

kojoj niče opalo paperje. Čudno, čudno.

Noć ima dušu pronicljivog pogleda…

samo kad bih znala u koji je oblak uletela….

i da li je moju iz prsta sobom povela…

kad bih znala…..kad bih… kad…bih…TO

kamin(n)gs