ПоезијаСРБ

ПоезијаСРБ
Друштво књижевника и књижевних преводилаца - Ниш

недеља, 07. јул 2013.

KRATKE PRIČE --- SLUTILA JE SVANUĆE



Cele noći, oči su joj bile širom otvorene. Znala je da će se desiti to što je dugo očekivala. I ne samo - očekivala - nadala se iz petnih žila. Princ na belom konju ne postoji, ali konj na beloj livadi- da. 
E, njega je čekala. Lagano je otvorila prozor, sklonila sksije sa cvećem i obrisala sims. Vratila se krevetu koji je mirisao na sedlo. Udahnula je duboko i... osluškivala. Šta ako joj se nada ne ostvari? Ne... nije moguće. Prošlog je jutra videla tragove kopita, aii probudila se kasno i , osim talasanja cveća, ničeg više ne bi. Usmerila je pogled ka zvezdi na zalasku... moguće je da je konj uzima za amajliju... 
Nije izdržala više; spakovala je svoj život u maleni ranac, njega stavila na leđe i opet prišla prozoru; 
"Hej! Da! Evo ga!! Nisam uzalud čekala!" Bila je u pravu - prvi zračak Sunca jasno je ukazao na konja u galopu. Pružila je ruke da bi je lizznuo, nagnula se i... u pravom trenutku, konjić je dojahao... Ipak, nečeg se setila: "a sedlo?" Znači, on je bio i u njenoj sobi pripremljen, a ona je sanjala da nema nade ni za šta... šteta... 
Dragi moj, tako si dobar... evo, idemo..
preskočila je prozor ili je on ušao po nju... sasvim nebitno.
Ova priča ima srećan kraj!
Devojka na svetlom konju leti prema Nikada ne reci nikad... 
C(s)veće ispod prozora toga dana dokaz su da iluzija nije metafora- ne! Iluzija je da stvarnost , zaista, postoji
Dragi moji....

Нема коментара:

Постави коментар