Pišem o tome, naravno, čega sam se setila; dodajem samo- iznenada
Oh, a ako bih pisala sve što pamtim, bolje bi bilo da stavim tačku, okrenem stranu, a sledeću iscepam (to bi im bila pretnja - ako pamtim ja, vi ne smete, nikako!)
Sažalila sam se na svoju memoriju i dopustila joj da upravlja mojom rukom (mnome- ne!) nekoliko minuta.
Dakle, sećam se da sam oduvek pisala- drame, pesme, psihoanalize... to su zapazili moji učitelji, nastavnici, profesori srpskog jezika (svi!) i nisu mi davali jedinicu ako bih promašiila temu. Znate zašto? Zato što bih ispod takvog rada uvek dodala "ova tema mi se ne dopada, smislite nešto inspirativnije, dosadno je citirati velike književnike, a to radite četiri puta godišnje; slažete se?)
Kada sam završavala školovanje, profesor maternjeg je odahnuo i pozvao me na intimni razgovor.
E, o njemu sam htela nešto napisati, ali, opet, predugo bi bilo... Sve u svemu, sa suzom na prstu, zamolio me je "Draga moja, ovo je završni rad... ne mogu ti prihvatiti napisano, a ne smem ni dati jadinicu (znao je da ću okačiti o zid škole onaj o planiranom samoubistvu) Izaberi temu sama, napiši kod kuće, donesi i... videćemo....")
Mojoj sreći nije bilo kraja! Još na putu prema kući, zaustavljala bih se, vadila vežbanku, ispisivala po rečenicu...i kad sam stigla do kapije, okačila sam o nju torbu i krenula tamo odakle sam došla.
Našla sam profesora, predala mu rad; on me je pogledao iznenađeno, otvorio stranu i naglas počeo čitati
"Kako sam završila u ludnici"
Nekoliko dana nakon toga, zaista sam došla do ludnice s kutijom pralina (moj prof. ih je voleo) i stavila na stočić pored kreveta dragog pedagoga... neka muu je večna slava... hvala... književnost nas nije... pomilovala
Нема коментара:
Постави коментар