Kako su pogledali njen prvi rad, saglasno su šapnuli "Talenat".
Ništa nije čula, ništa osetila, samo se vratila u prvobitni položaj: vlažne pantalone (zbog slabe bešike), vlažno lice (zbog otoka na očima), vlažne ruke (zbog vlažne kose) - sve je smestila u vlažnu stolicu.
Zvonilo je za kraj nastave; nije ustajala. Učitelj je prišao, ona položila glavu na sto. "Šta je, Leona?" "Ništa, ništa, mogu li samo još malo da ostanem? Pišem priču na temu koju ste nam zadali?"
Učitelj je shvatio da joj nije dobro, seo preko puta i dodao: "I ja sam pisao u školi domaće, znaš?" "Stvarno?" "Da, Leona..ali.. to je bilo drugo vreme; kuće su nam bile puste i hladne; sada je drugačije; tvoji te čekaju, brinu se i možda će doći po tebe?"
"Druže učitelju, mogu li..." " Možeš, Leona, ja izlazim prvi, a ti kad vidiš da me nema"
Poslušala ga je, izašla za njim i bacila pogled iza :
"Da li ću uvek o tome pisati?"
"Nažalost, da..nažalost..ali i na sreću tvojih čitalaca"... čula je iz dubine simptoma mase psihofizičkih oboljenja.
Нема коментара:
Постави коментар