To je bilo doba kada pisma više nisu postojala, osim u muzejima i porodičnim albumima.
Takođe, bilo je to doba kada su se ljudi hranili vazduhom, opijali kišom, odlazili na posao u uniformi ptica selica. Možda se neko , još uvek, seća tih godina kada je svet bio deo univerzuma.
Jutros sam čula mahanje krilaima pred očima, otvorila ih i ugledala - pismo!
"Misli" su mi na dalekom putu; jesam znatiželjna (slučajno se setih tog izraza) ali, otvoriću ga kada mi se one (ko??)budu vratile.
Neverovatno, ali na pameti mi je ("pamet"... to je.."to?") i rečenica (?) " ovo je pismo o nagradi za životno delo pesnika"
P.(e)S.(nik?) Pismo je bilo krilato, pa sletelo u bezdan (a gde bi drugde kad ga vakuum ne privlači?)i niko ga nikada nije više video, osim moje pete dimenzije - dimenzije Brotigana, sećate se? Ričarda?
Da... e, toga se i ja sećam ... "SEĆANJE"???
Нема коментара:
Постави коментар