Gledali su u oči jedan druguga.
Prvi je mislio nešto i pogledom TO jasno saopštavao.
Drugi je zažmurio na tren,
verovatno je bio pogođen težinom misli onog prvog.
Zatim je širom otvorio jedno, a drugo još čvršće stegao.
Naravno da je prvi to shvatio kao znak za pristanak na dvoboj.
Odmah je nanišanio srce i počeo rafalnu paljbu.
Nije uspeo, nije....
Drugi je imao sve, ali srce... ono je odavno u ko zna kome.
Taj drugi mašta da postoji, a oni u kojima je njegovo srce... ližu rane i cvile.
Veoma teška radnja, veoma.
Da, epiloga nema;
ni srca, ni junaka, baš- nikoga...
ovu komediju potpisujem sama!
Нема коментара:
Постави коментар