ПоезијаСРБ

ПоезијаСРБ
Друштво књижевника и књижевних преводилаца - Ниш

субота, 7. септембар 2013.

II POETSKA KRATKA PRIČA - ŽALOSNA USPOMENA

Prošlo je puno godina od kad smo se zadnji put videli. 
Bila sam dete, a on čika. Čika se odselio i izbacio sat iz upotrebe. Požalio mi se kako je sâm, slaba penzija, deca ne obraćaju pažnju na njega. On na njih , takođe. Zaobilazio me je, prilazio , nalazio temu za monodramu. Završni citat je bio "daš mi 300 kinti za lek?"
- Izvinii, čiko, ovaj novac ne smem podići iz kase.
- Šećer mi raste, sin nema prebijene pare, niko... dužan sam za struju, vodu, sve..a živim sam
- Ja živim sa sinom, para nemam, a ni dugova. Ponela sam 500 da bih mu kupim nešto za jelo..
- Daj mi 300.. vratiću za par dana
Dadoh mu 500 da bi mi vratio 200. (Sine, smislićemo nešto, čoveku je teško) Vratio se iz apoteke , prišao, rekao "daš mi i ovih 200?"
Sine.. smisliću nešto... znaš da mislim godinu unapred.
Kroz nekoliko dana, opet smo se sreli. Šetao je oko mene, oko kase, nalazio prdedu za temu monodrame.. 
- Imaš 200? Vraćam ti s onih 200 čim stigne penzija i platim struju, vodu, telefon..
A onih 300? 300? još 300? Vrati sat u džep, glavu ili na zid!
Čika, iz dana kad sam bila klinka, nije čika... ljudi se ne menjaju, oni postaju izrazitiji u tome što jesu stvarno.
Ja sam bila zanesenjak i sada sam ludak
Nećeš  mi vratiti 300 plus 200...  ((č)n))iko 

Нема коментара:

Постави коментар