Zašto krpica, koju pocepam i bacim, ne padne na zemlju, ili
pod, ili bilo gde, samo ne tu gde pada? Zašto? Zašto ne otplovi rekom do ušća?
Bilo kog! Ovog, onog, nepostojećeg! Zašto ne odleti do kljuna lešinara? Zašto?
Moguće je zato što krpice nema. Kako bi postojala krpica u rukama
koje su, mesto nje, davno odsečene?
Nikako da shvatim o čemu priča ševa u mom sitnom mozgu.
Čupam joj levo pa desno krilo ne bih li sve razjasnila. Oh, krpica i dalje pada
tu gde hoće! Gušim se, mama!
Нема коментара:
Постави коментар