RTS1 DNEVNIK

RTS1 DNEVNIK
SVE ZA DECU

субота, 02. новембар 2013.

VI 20 POETSKIH KRATKIH PRIČA (JESENJIH) XIV


XIV

Ko zna koliko je vremena prošlo od kad je otišao iz rodnog mesta.
Jednog se dana vratio; nije  nameravao, nije bio ni prinuđen; eto, tako, sudbini se u zube ne gleda.
Ušao je u staru kuću i osetio uzbuđenje. Kući je bilo svejedno, mada je i ona delovala nekako svetlije i toplije. Legao je na krevet, on je zaškripao, a to se, ipak, moglo definisati kao krik oduševljenja.
Nije zaspao. Kako biste zaspali čudeći se snenoj javi?
Posle nekoliko sati, odlučio je da prošeta i opipa davnašnje uspomene.
Izašao je, zatvorio vrata i iznenadio se kada mu je neko mahnuo. 
"Još uvek me se sećakU?! Da li je moguće?!"
 Uzvratio je mahanje, a i njemu je uzvraćeno još jedno, isto kao pređašnje... 
Nasmejao se srećan i setan u isto vreme. Ko li je to bio? Šetajući ulicama duboko se uneo u razmišljanje. Nikako nije uspeo presuditi o kome bi se moglo raditi. Ljudi se menjaju, stare, gube psihomotorne potencijale, ali ovaj... oh!... divno! 
"Setiću se, sigurno. Srešćemo se, hoćemo, pa verovatno je iz susedstva.."

Vratio se kući lagano, prilično izmoren i prepun priča kao najdeblja  knjiga koju je ikada napisao.
Da, on je bio pisac, tako je još uvek bilo naznačeno na staklastim vratima, pred kojima je podigao ruku da bi ih otključao. Uto,  nečije mahanje opet!
Na tren je bacio pogled prema prozoru odmah pored i video sebe kako maše slici okna na vratima.
Dobro je da je jesenji vetar zalupio i pozor, i vrata; ko zna šta bi sve još mogao uzeti za narednu inspiraciju.
Dobro, dobro, i život ima prava da piše biografije ludaka, a on neka razgleda još dalje i dublje. Tako pljusak hoće.


Нема коментара:

Постави коментар